Piše Milenko Vasović: Vučićeva trka sa Hrvatima



Piše: Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs

Kad se srpski predsednik dohvati ekonomije, to pršti na sve strane. Sevaju milioni, seku se vrpce, „rastu“ plate, podmazuju penzioneri, a BDP (nije Beogradsko dramsko pozorište) samo skače. Tako će Srbija, samo što nije, najavljuje Vučić, stići po BDP članicu EU - Hrvatsku.

Zašto je Vučić opsednut hrvatskim BDP kada je u pitanju manja zemlja od naše? Po logici, nije neki uspeh stići ili prestići manjeg od sebe. Logičnije bi bilo porediti se sa nekim sličnim, sa Bugarskom, na primer. Ali Bugari baš nisu in.

Stvari stoje ovako. Pre korone 2019. četiri miliona Hrvata napravilo je BDP (roba + usluge) vredan 60,75 milijardi dolara. Oko sedam miliona građana Srbije doguralo je do 51,42 milijarde, a recimo isto toliko Bugara je „oduvalo“ i Srbe i Hrvate sa BDP vrednim 68,56 milijardi dolara.

I da li se u Bugarskoj živi bolje nego u Hrvatskoj, pa čak i u Srbiji? Nije ta novostvorena vrednost merilo standarda i kvaliteta života, jer da jeste niko, recimo, ne bi išao u Luksemburg već u zemlje sa većim BDP – Rusiju (1.700 milijardi), Rumuniju (250), Mađarsku (163)…

Drugi su parametri za poređenje važniji. Koliki je BDP po glavi stanovnika, što nam govori gde je pojednac u odnosu na ekonomiju svoje zemlje. U Hrvatskoj (15.000 dolara) to je bezmalo dvostruko više nego u Srbiji (7.411). Bugarska je između sa 9.828 dolara po glavi stanovnika.

I tu dolazimo do poređenja koje svakog građanina najviše interesuje, prosečne plate. Logično, najniže su tamo gde je i najmanji dohodak po glavi stanovnika. U 2020. u Srbiji prosek je bio simboličnih 510 evra, u Bugarskoj 555, a u Hrvatskoj oko 880.

Sve i da stignemo i prestignemo Hrvatsku po iznosu BDP, mi teško da ćemo živeti značajno bolje. Jer struktura našeg BDP ne obećava naročit rast zarada, uz to država je preskupa, a korupcija guta sve pred sobom.

Evo vam najnovije ilustracije kakva smo mi ekonomska „sila“. Početkom nedelje objavljeno je da će nam EU posle tri decenije ponovo dozvoliti izvoz svinjskog i pilećeg mesa. Vest je sama po sebi dobra, ali njeno naličje je sasvim drugačije.

Srbija nema za izvoz ni svinjetine, ni piletine. To je rezultat višegodišnje demotivacije farmera i državne nebrige.

Ni tajkuni se ne otimaju za krmače i obore kao za hotele i građevinske placeve. Uvoz je desetkovao proizvodnju. Samo u prošloj godini smo za uvoz svinjetine platili 58 miliona dolara, a slično će biti i ove. Letos smo počeli da uvozimo i piletinu (80 tona iz Rusije). Jednostavno, nemamo mesa ni za sebe. To je ta vizija, to je taj Vučićev „ekonomski tigar“.

Sva nesposobnost premijerke, ministra poljoprivrede i predsednika, koji se u sve meša, najbolje se vidi na ovom primeru. Imamo gde da prodamo, a nemamo šta. Žali bože onog kukuruza kojim hranimo svinje u Kini, Južnoj Koreji, Italiji…

Nekada je Srbija izvozila svinjetinu za 700, 800 miliona dolara. Šunkom i gulašem iz „Karneksa“ plaćani su „boinzi“ za JAT. A sada tobož izvozimo pileće nožice u Kinu. E pa sa tim nožicama nikad nećemo dostići BDP Hrvatske, niti njihove plate.

Političare ne interesuje proizvodnja već manipulacija. Može Vučić da zadužuje zemlju i da nam deli svakog meseca po 100 evra, mi ćemo i dalje biti sirotinja.