Piše Ranko Pivljanin: Pazi, Aco, infarkt! Hvala, Sale…



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Osim što je zemlja čuda, Srbija je zemlja i sa najviše planiranih (valjda i neplaniranih, đavo bi ga znao) pokušaja ubistva predsednika države. Evo sad se ispostavilo da su Vučića hteli da ubiju i infarktom, ali je, srećom, Saša Janković, bivši ombudsman i predsednički kandidat, odbio da učestvuje u tom kardiovaskularnom atentatu, pa od toga posla nije bilo ništa.

Poslednji atentat na predsednika trebalo je da se realizuje preko srčanog udara i to tako što je pakleni plan predviđao da mu se Saša Janković, uz precizna upustva zlikovačkih stranih ambasadora, približi, pritaji se i neprimetno, kao neka vrsta ubilačkog tromba sekundarnog dejstva, čeka atak na Vučićev miokard. Prethodno je, valjda, trebalo da posklanja sve defibrilatore u bližoj i daljoj okolini i prijavi Vučićev kolaps tek kada bude siguran da ovaj više neće moći da vaskrne i eto za „žutu ološ-elitu“ ponovo vlasti na tacni.

Dalje puštajte mašti na volju ili čitajte, iz dana u dan, epikrize sa anamnezom tabloidnog konzilijuma, one nadilaze vaše najsmelije fantazmagorije.

Kao što vidimo, predsednik je i ovog puta pretekao, što se ne može reći za građane Srbije koji su posle tih strašnih saznanja, izloženi novoj baražnoj vatri dnovinsko-telAVizijskih višecevnih bacača opsene, spinova i svakovrsnog ludila koja ubija na specifičan i podmukao način: razara mozak ne probijajući lobanju, tako da na mestu zločina ne ostaju tragovi. Vidljive su samo posledice.

U pitanju je ubistvo s predumišljajem ali sa odloženim dejstvom, u kome žrtve, u prvom trenutku, nisu svesne šta im se dešava a kada shvate da nešto nije u redu, tada je već kasno. Kao što je specifičan način izvršenja ovog „kolektivnog atentata“, specifična je i „smrt“. Ona „streljane“, zapravo, ostavlja u životu koji postaje vegetiranje u nekoj vrsti indukovane kome i narkoze, tako da žrtve nastavljaju da hodaju, da rade ako imaju posao, rađaju i odgajaju decu, glasaju.., ali kao zombiji ili avatari svog autentičnog bića koje je u biti umrtvljeno. Faktički, ovaj narod je ubijen u pojam.

I kao takvom prepodne može da mu se prodaje priča o bivšem ombudsmanu kao Saletu Prangiji i čoveku koji je „odavao državne tajne“, iz čijeg pištolja se neko ubio, čiji je drug učestvovao u Arkanovoj likvidaciji (tešku golgotu je Janković preživeo kad se kao ombudsman, vrlo profesionalno, bavio svojim poslom), a već popodne on postaje poželjna i neukaljana persona koja govori istinu i kome se predsednik zahvaljuje. Pazi, Aco, infarkt! Hvala, Sale, spas’o si mi život!

Verovatno ni sam Saša Janković više ne zna da li mu je bilo teže onda kada su ga po naslovnim stranama i televizijama na čengele rastezali ili sada kada ga izvođači tih radova predstavljaju kao lojalnog patriotu koji je odbio da učestvuje u zaveri uklanjanja Vučića. Kao što samo on zna zašto je tek posle pet godina progovorio o toj „mračnoj tajni“. Kao čovek od političkog iskustva morao je znati da ta priča neće proći samo kao sočan detalj, već će biti maksimalno rabljena i zloupotrebljena za propagandno poentiranje režima kojem, ma koliko bio inventivan u izmišljanju i plasiranju dimnih zavesa, istih ponestaje, pa mu je ova Jankovićeva reminiscencija došla kao kec na jedanaest za još jedno sluđivanje građana.

Ostaje žal spin-majstora koji Vučića, na najrazličitije i najfantastičnije načine godinama „ubijaju“ a sve u cilju produženja njegovog političkog života, što njima nije pao na pamet infarkt. Ali, ko bi se setio Vučićevog srca, dok narodu opštiš s mozgom.