Piše Dejan Žujović: Koga, bre, vi zaj*bavate?



Piše Dejan Žujović

Izvinite, je l’ mogu da vas zamolim da ne bacate pikavac, ja bih ga završio? Branko, Uča i ja stojimo ispred fiskulturne sale sela Veliki Krivelj, kraj Bora. Lep, sunčan dan. Ispred nas je starac u iznošenom kaputiću. On ne traži cigaretu od mojih prijatelja. Učtivo pita za pikavce. Onaj osećaj težine i stezanja u grudima. Došli smo da prisustvujemo sastanku meštana. Sela kojeg uskoro neće da bude. Poput još par sela u okolini. Izgubljeni. U rođenoj zemlji.

U Veliki Krivelj odlazimo na poziv domaćina. Selo se nalazi u bezizlaznoj situaciji. Okruženo kopovima, jalovištima. Zatrovane vode, devastiranog zemljišta, otrovnog vazduha. Seljani jednostavno moraju da odu sa svojih ognjišta. Privatna kineska kompanija Zijin je rešena da uzme svo blago iz te zemlje. Na sastanak s potpuno sluđenim meštanima ne dolazi niko od pozvanih zvaničnika. Niko iz Ministarstva rudarstva i energetike, niko iz lokalne uprave. Istog dana, ministarka Mihajlović saopštava da će Srbija postati drugi proizvođač bakra u Evropi, kao i da će selo biti iseljeno u saradnji sa strateškim partnerom.

U čemu je problem? Zašto ne delim taj udarnički optimizam s gospođom ministarkom? Zato što ne govori istinu. Prvi problem u ovoj priči je otkup poljoprivrednog zemljišta i šuma od strane strane kompanije, na šta ona, po zakonu ove zemlje, nema pravo. Ukoliko se ne bavi poljoprivredom u trajanju od najmanje tri godine. A Zijin je sve samo nije poljoprivredna kompanija. Drugi problem je što od te ekspanzije strane kompanije država Srbija i njeni građani nemaju nikakve koristi. S visinom rudne rente od 3.8%. u ovom trenutku bi mogli sve kopove da zatvorimo i posadimo šampinjone. Imali bi istu korist. Ministarka, kao i većina njenih prethodnika, ne spominje zlato.

Prema rečima nekih meštana, Zijin radi još jednu problematičnu stvar. Iskopanu rudu ne obrađuje u samom Boru, već je transportuje za Kinu. Preko luke Bar. Srbija opet ostaje bez ikakvih prihoda. Istopljeno zlato bi, prema zakonu, trebalo najpre da bude ponuđeno Narodnoj banci Srbije, što se u ovom slučaju zaobilazi.

Država Srbija će u saradnji sa strateškim partnerom da iseli selo, reče gospođa ministarka i osta živa. Strana, privatna kompanija će da iseljava građane Srbije? Prema kom zakonu, gospođo? I sme li država Srbija u ime interesa strane privatne kompanije da vrši eksproprijaciju imovine naših građana? Kako mislite da preselite selo od par stotina duša? Kako da se obezbedi kontinuitet njihovih života, načina života i kvaliteta života? To će vaša radna grupa da uradi, je l’ da? Pa da ponovim ono što sam već rekao u Kraljevu: Koga, bre, vi zajebavate?

Dok se mediji bave slučajem Vidojković, besomučno ponavljajući ono što svaki građanin tri puta grđe i češće izgovori, naša sela se premeštaju, ljudi raseljavaju kao da su Sijuksi. Jesmo li izgubljeni? Izgleda da definitivno jesmo. Bez ikakvog osećaja solidarnosti. Bez trunke emocije gledamo komadanje i otimanje sopstvene zemlje i maltretiranje svojih sugrađana. A onda mečka zaigra i na našim vratima. A nema nikoga da priskoči i pomogne.

Ono što je najtužnije, lokalna zajednica nema ništa od tog “ekonomskog buma”. Samo bolesne, otrovne reke i do fizičkog bola zagađen vazduh. Dok sedim pred tim ljudima i gledam ta posivela lica ne mogu a da ne kažem. Bagro jedna, pa dokle?!?