Stojan Drčelić, kolumna za portal Nova.rs
Istorija i politika su, između ostalog, ili pre svega, i svojevrsni katalog propuštenih prilika, i tek ćemo u budućnosti videti šta je Srbija propustila oklevanjem da odmah osudi agresiju na suverenu Ukrajinu.
Setiće se toga i Ukrajinci i Evropljani kad jednom sve prođe. Baš onako kako i ovde ko hoće može da se seti da je Ukrajina osudila napad NATO na SRJ.
Niko ne spori delikatnost srpske pozicije, ali nisu u boljoj situaciji ni Izrael, ni Indija, mnogima nije lako, odnosno nismo sami u teškim dilemama. Ali ovdašnje priče o uzdržanosti i balansiranju, strateškom pozicioniranju i neutralnosti, ipak su izgovori za državnički kukavičluk. Naravno, plasiraće nam se kao velika mudrost. Tek ćemo se naslušati saopštenja i saopštenja o principijelnoj poziciji Srbije, ali naša je dužnost bila da odmah osudimo agresiju.
Uostalom, osuda i ne bi automatski značila pridruživanje sankcijama protiv Rusije. Zemlja, čiji su građani tokom 1999. provodili vreme u skloništima krijući se od krstarećih raketa i bombi, čija su deca ginula zbog Miloševićeve i američke obesti, na snebivanje i kukavičluk ove vrste naprosto – nema pravo.
Ideja da se pravimo mrtvi i nada da će Putin brzo realizovati svoje ratne ciljeve, ma kakvi oni bili, a deluje da su iznenađenje i za Ruse, pa da onda natenane u novoj Evropi i drugačijem svetu tražimo svoje mesto pod suncem, licemerna je i pogrešna. Putin je danas slabiji nego pre napada, pa makar Ukrajina pala za nekoliko dana. Sila bez kontrole je ništa. Samo sila. NATO je izgubio kredibilitet 1999. u Jugoslaviji, Amerika u Iraku, Rusija sada u Ukrajini. Strah koji se širi nije bezrazložan. Njegova vizija dekomunizacije je zloslutna. Najprostije: on poručuje istočnoj Evropi da nije moguće porušiti spomenike Lenjinu i Staljinu, a zadržati teritorijalne granice iz njihovog doba.
I gde smo tu mi?
Donjeck i Lugansk Srbija ne sme da prizna zbog sopstvene pozicije na Kosovu. Rusija kao garant celovite Srbije ovim napadom izgubila je politički kredibilitet u globalnim razmerama i na dug period.
I na kraju, ako gasa ne bude za Evropu, neće ga biti ni za Srbiju. Laže ko drugačije kaže.
Zluradost dela javnosti koji Putinu tapše uz povike „to, care“ i sladi se činjenicom da se sada u tuđem dvorištu krše međunarodno pravo i povelja UN, razumljiva je u svojoj inferiornosti i decenijskoj raspamećenosti. Tačno je da su po nama padale bombe mimo bilo kakvog prava i zakona, sem prava jačeg, ali baš to je razlog više da damo glas međunarodnom pravu i integritetu Ukrajine.
Neutralnost Srbije na način kako je vidi Vučić nije više moguća. Nikad nije ni bila i ta je zabluda plaćena dramatičnim zaostajanjem na putu ka EU.
Kremlj se nada Paradi pobede 9. maja i defileu pobedničkih jedinica iz Ukrajine. Šta ako Vučić na tribinama bude jedini državnik uz Putina i Lukašenka? Hoće li to biti potvrda pobede politike neutralnosti?
Klopka pitanje. Prvo mora na izbore.
