SVETISLAV BASARA - Odlazak dobrog duha



Piše: Svetislav Basara

O nečijem životu - neko je mudar rekao - ne može se suduti dok čovek ne umre. Naravno, o svim pokojnicima svi će govoriti samo najbolje - bar u javnosti - ali se uvek prepozna kad su izjave saučešća i ožalošćenosti formalne, prepune opštih mesta (i smrt je, uostalom, opšte mesto), a kad su iskrene, spontane i autentične.

Ako je suditi po posmrtnim reakcijama - a ja to znam i iz prve ruke - moj stari drug Velimir Pavlović Velja je proživeo jedan pošten i dobar život. Nažalost, ne i dug. Počev od patrijarha, zaključno s poslednjim tviterašem, sve reakcije na Veljinu smrt odisale su toplinom i iskrenom ožalošćenošću.

Valja pritom naglasiti da Veljina sveopšta omiljenost nije proizilazila iz kompromiserstva, čovekougađanja i taktike dobar dan, čaršijo, na sve četir strane. O, ne. Znao je Velimir da se uzjoguni, da ne ugodi onima koji ugađanje i ne zaslužuju i - pogotovo - da ne podilazi gordostima i predrasudama ni jedne o četiriju čaršija.

Bio je prisutan na svim kulturnim događajima, promocijama knjiga - sve dok nije oboleo, i na rok koncertima - i otvaranjima izložbi, nikada, međutim, u prvim redovima, nikad pod svetlošću reflektora. Nije bilo - ubuduće će, nažalost, biti - nikoga ko nešto znači u srpskoj književnosti, filmu, slikarstvu itd. a da nije gostovao u njegovoj kultnoj emisiji „Nivo 23“.

Toliko je ta emisija kultna da su mnogi koji su hteli nešto da znače pokušavali da preko veze budu pozvani u „Nivo 23“. Džaba. Morali su sačekati da najpre nešto znače.

Možda ne toliko kultan koliko „Nivo 23“, ali na duge staze značajniji, svakako je bio video-serijal „Duhovnici“, u kom je Velja - iako bez formalnog teološkog obrazovanja - umešno i nenametljivo vodio razgovore sa znamenitim, široj javnosti uglavnom nepoznatim, zavidnom duhovnošću obdarenim monasima i monahinjama, miljama udaljenim od folklornog kulturno-umetničkog pravoslavlja. Bio je naumio da te razgovore - ili bar najbolje od njih, jer ih je mnoštvo - objavi u posebnoj knjizi, ali ga je smrt pretekla.

Ne znam kako ću savladati užas praznine i preteću tišinu koju je Veljina smrt ostavila u mojoj duši. I kako ću bez Velje piti kafe u Starbacksu u Rajićevoj. S kim ću šetati po Kalemegdanu i s kim ću se takmičiti u broju pređenih koraka zabeleženih na odometrima naših mobilnih telefona, izveštaje koje smo uredno slali jedan drugom na kraju svakog dana.

U noći Petog oktobra, Velja je „oslobodio“ njegovu matičnu kuću, Studio B, odakle su potekle prve vesti o padu Miloševićevog režima. Celu tu noć, sve do polovine sledećeg dana, Velja je, u veselom, karnevalskom, neresantimanskom duhu vodio prvi slobodni program. Nacionalnu frekvenciju, posle naravno, nije tražio. Još manje orden. Ostao je da do penzije radi ono što je oduvek radio. Predahni sada, Velimire, u Avramovom krilu. Dok život ne proždrije smrt.