Marko Vidojković: Basna o bubašvabi i zunzarama



Marko Vidojković, kolumna za ''Danas''

Bila jednom jedna bubašvaba, gladna vlasti. Živela je u poljskom klozetu jedne napuštene kuće, na kraj sela.

Slučajno se u istom klozetu nalazila i kolonija toliko malenih mušica, da su se ljudskim okom jedva videle.

Bubašvaba ih jednog dana okupi i strogo reče: „Od sad sam vam ja gospodar. Za mir i stabilnost ovog poljskog klozeta. Za budućnost vaše dece. Pre mene niko i posle mene niko, jel jasno!?“

A mušice bile baš tupave, pa se bubašvabinoj samovolji nisu suprotstavile, već su, štaviše, bubašvabu smesta zavolele.

„Jesi ga videlo, kako je lep i veliki?“

„U pravu je, ne sećam se da sam ikada videlo išta slično njemu, ni pre, a ni posle njega.“

„Kako mudro zbori, a i izgleda, kada šestom nogom namešta naočari.“

„Ili kad četvrtu i petu nogu drži spojene na stomaku!“

„Kako volim njegov dupli podvaljak!“

Glupe, dakle, bile mušice, mogao bih ovako do kraja basne da nastavim.

Pošto je klozet, to jest bubašvabino malo carstvo, bio na kraj sela, koje inače nije bilo naseljeno, retko kad bi se dešavalo da neko poremeti bubašvabin mir.

Za deset godina koliko je bubašvaba vladala tupavim mušicama, jednom se jedan pijanac unutra ispovraćao, što je za stanovnike klozeta predstavljalo gozbu koju su dugo pamtili, a idući put je jedan putnik namernik unutra obavio veliku nuždu.

Uf, kako su se samo bubašvaba i mušice gostile. Zasluge za obe ove slučajnosti, bubašvaba je pripisala sebi.

„Sve ovo sam vam ja obezbedio! Upamtite to! Da mene nije bilo, ko zna kad bi ste se ovako gostili.“

„Živela bubašvaba, napravićemo joj slet, donosićemo joj štafetu!“, vikale su tupave mušice.

Nijedna sreća, međutim, ne traje večno.

Dve zunzare, koje je po celom selu vijao jedan izgladneli kobac, sakrile su se baš ispod krova bubašvabine klonjare.

„Uf, buraz, kobac je toliko gladan, da će nas juriti okolo sve dok nas ne pojede“, požalila se jedna zunzara drugoj.

„Buraz, mogu samo da se složim s tobom. Mrdnemo li odavde, gotovi smo.“

„Ček, ček, vidi ovog smrada unutra“, primetila je zunzara bubašvabu, koja je kraj rupe od čučavca držala miting mušicama.

„Buraz, jel misliš isto što i ja?“, rekla je druga zunzara.

„Evo, pogledaj tu bubašvaburetinu, kolika je“, zujale su zunzare oko izgladnelog kopca, koji je stajao na vratima od poljskog klozeta, „kao nas osmoro. Umesto da nas juriš po ovoj selendri, uleti unutra i pojedi ga. Bićeš miran neko vreme, to su čisti proteini.“

„Hm, proklete zunzare, koliko ste kvarne. Ali imate pravo. Međutim, nemojte se nadati da ću vas zaboraviti kad ponovo ogladnim“, reče kobac i ulete u klonju.

„Ja, ja, samo ja, nigde niko kao ja, nikad niko kao ja…“, držala je bubašvaba govor, kad su mušice počele da vrište i razletele se na sve strane. Poslednje što je bubašvaba videla bila je velika crna senka koja se nadvila nad njom.