Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Početak svake zakletve je kletva. Tako je i započeo konačni radikalski preobražaj, skidanje košuljice, veštačka oplodnja i naprednjačka evolucija. Uzlet gavranova i strvinara iz zmijskog gnezda. Kletve i anateme je iz skupštinske klupe bacao na Tomu Nikolića hor radikalskih narikača „zbog izdaje Šešelja“. Vojvoda beše ostavio svoje polupismeno nahoče da mu čuva stranku dok je na robiji, pa je polutan, zajedno sa Tadićem i Mikijem Rakićem, pretvorio u živu ranu Srbije.
Košmar se ostvaruje kao vladavina hulja nad osakaćenim građanima. Naprednjački rasadnik je prepun korova koji je narastao do neviđenih oblika života. Oni su čuvari pandemonijuma u kome i sami nestaju. Ne moraju da shvate zašto im se to događa. Uvereni su da im je dobro, jer su davno zagubljeni i omamljeni kolosom od stiropora.
Na drugoj strani su ljudi koji nisu u stanju da žive sa teškom slutnjom da im se život istopio, ali konačno ne znaju šta da rade. Stigli su do stiha himne nestale države, do ponora pakla, a ona sila koja ih gura da idu dalje, uverava ih da je to jedini put. Snage za pobunu su usahle pred strahom da je svaka takva zamisao uzaludna i da se ništa ne može promeniti. Da ništa ne zavisi od nas ovde, dakle našu sudbinu i kreaturu na njenom čelu određuje neko drugi a tu nema ničega od naše volje. Mi smo samo ljudi predmeti koje po svojoj zlovolji pomeraju ovi odavde i oni odonud.
Ništa nije pogrešnije od toga, ali je takva masovna sugestija, kao delo propagandnog inžinjeringa, najvažniji izvor malodušnosti i oduzimanja građanske moći.
U ambijentu gde se Vladar ponaša kao magarac između više stogova sena, pa nas plaši glađu, obećava izobilje, najavljuje sibirsku zimu punu topline, nuklearni rat i večni mir - sve u isto vreme - juče smo svedočili predsedničkoj zakletvi za novi petogodišnji mandat. Čitava večnost je pred nama, kod obogaljenih zaljubljenika već se smišljaju modeli za čaroliju doživotne vladavine. Može li neko da zamisli Vulina, Đuku, Jorgovanku, Babića, Zoranu bez njihove najveće slepe ljubavi i životnog stuba? Niko od njih ne može da vidi nikoga drugog na tom mestu. Takvo je svetogrđe nezamislivo u naprednjačkim misaonim napravama.
Danas je njihov predsednik stavio ruku na Ustav pred starom skupštinskom štalom i tamo dobio ovacije. Obožavaju ga, ništa im drugo nije ostalo. Njih je zaslužio kao domaćin Srbije, vešta vrdalama između nekoliko sila, svakoj obećavajući sve što se od njega traži, radeći kao i uvek sve u ime svih, izbegavajući svaku dobru odluku.
Na Ustavu koji nikada nije poštovao, zakleo se lično sebi. Bio je to cinični obred krivokletnika pred sudijama kojima on sudi. Obećao je svom prevashodstvu sve što već ima, ali mu se to ne prekida, niti mu je dovoljno. Glad za vlašću je postala bezmerno neutoljiva, potrebne su sve veće količine moći, oni oblici koje možda još ne poznaje, da bi bio siguran u beskonačno trajanje svoje misije.
Zakleo se sebi da ne odstupi po cenu najvećeg poniženja i metanisanja pred svakim ko bi mogao da mu pridržava glavu iznad vode ili druge supstance, ma u čemu plivao. Lažno je svedočio o onome šta zaista jeste, pretvorivši ritualnu zakletvu u istinsko prokletstvo.
Šta može da se uradi za novih 5 godina mandata? Gde će Srbija biti na kraju, ako to bude kraj? Katastrofe umeju da budu nagle, silovite i divlje. U socijalnim evolucijama nisu retke agonije koje traju decenijama. Mi se nalazimo u takvoj, ona traje više od 30 godina. Osim onih koji su pomrli ili su na robiji, svi su ovde: Šešelj, Nikolić, Dačić, čak se i Šaja, maneken najveće inflacije u istoriji, slika i pušta zvukove. Mogao bi da proba bar još jednom, narod je ostao bez para.
Vladar je crna rupa i tamna zvezda tog doba, simbol svega što nas je ostavilo u mračnom ćošku civilizacije. Za generacije rođene osamdesetih, to je vreme koje je zaustavljeno, i nema meteorita koji bi ovdašnje tiranosauruse u statusu belih kostura konačno prebacio u prirodnjačke muzeje. Sva čudovišta su preživela sve kataklizme.
U razumevanju propasti koja nas polako i bez milosti melje, još nema dovoljno dobrog objašnjenja šta je ovo ovde što traje tako dugo, na čemu se drži, čime se hrani i dokle je to moguće? Gde idemo i ko nam se nada?
Hipoteza o dugim agonijama nije opravdanje, jer je ovo društvo već doživelo kliničku socijalnu smrt. Nema ničega osim nemoćne depresije pred jednom voljom. Jedna partija, jedan narod, jedan vođa!
Već imamo sve od toga osim otpora tome. Masovno bežanje najboljih glava u svet, to je pobuna puste zemlje.
Sledeća zakletva za mandat bez granica biće seirenje mahnitog starca pred praznom Srbijom.
