Draža Petrović, kolumna za ''Danas''
Kada sam ono napisao kolumnu „Spreman za lomaču patrijarha Porfirija“, neki su je i pročitali i pohvalili je, što je radosna vest za onog ko piše kolumne, ali su me neki hrišćanski upitali na društvenim mrežama: „A koji ti k…. nije jasno zašto veronauka, a ne građansko, đubre ustaško?“, što je takođe radosna vest za onog ko piše kolumne.
Hrišćanski je iznervirati bližnjeg svog, rekao je još Sveti Prokopije, zaštitnih Prokopa, kada su železničku stanicu premestili na Prokop pa svi kleli Prokopija, te je i meni prijalo ono: „A koji ti k…. nije jasno zašto veronauka, a ne građansko, đubre ustaško?“, jerbo sam iznervirao nekog bližnjeg svog pravoslavca.
Te sam naučno počeo da razmišljam o veronauci i sastavio listu najvećih misterija mog veronaučnog neznanja u nadi da će mi neko od ovlašćenih stručnih lica odgovoriti.
Evo prvog pitanja:
Imamo dve mačke – jedna je crna, druga je bela – s tim što, da se odmah razumemo, naše mačke nisu bile inspiracija Kusti da snimi film „Crna mačka, beli mačor“, jerbo nijedna od naših mačaka nije mačor, naročito nije ona bela.
Mačke su se kod nas pojavile ovim redom: crnu, koja se zove Ada, udomili smo iz jednog legla na Konjarniku i ona je uživala kao naša jedina mačka sve do trenutka kada se iz podzemne garaže zgrade u kojoj stanujemo, u zimu pre korone, nije čulo intenzivno mjaukanje.
Najviše se čulo noću.
Ostavljali smo joj hranu svakog dana na drugom nivou garaže, a da je prethodno nismo videli jer je bežala od ljudi pa smo prvo mislili da je u našoj garaži himalajski Jeti koji mjauče, a ne mala maca, ali nije trebalo puno vremena da se međusobno lajkujemo: maca je jedne večeri izvirila iz ćoška garaže, zavučena pod kola, onda je počela da prilazi najpre bojažljivo na distancu, onda sve bliže, pa smo na kraju, ko što je i normalno u svetu mačaka, mada ne uvek i u svetu ljudi, postali prijatelji.
Bela maca je završila kod nas u stanu, nazvali smo je Luna, po Mesecu, za čijeg vakta je najviše mjaukala. Ada, crna mačka, dugo je ignorisala belu macu, Lunu, ponekad je frktala na nju, bilo je i par mačećih obračuna šapicama po njušci.
Ali su i one u međuvremenu postale prijatelji. Sad se igraju ko da ništa nije bilo. Mačke imaju divnu široku slovensku dušu, zaključili smo uz druženje sa Adom i Lunom.
Da nemamo pojma sa aspekta veronauke o mačjim dušama, saznali smo tek kasnije.
Jednom smo, kada je sveštenik došao da seče kolač i osvešta žito o Svetom Nikoli, na papirić sa kog sveštenik čita imena ukućana i moli se za njih upisali i Adino i Lunino ime. Sveštenik je onda rekao da imena naših maca ne mogu da bude na papiriću, a posle će nam objasniti i zašto.
– Mačke nemaju dušu kao ljudi! – rekao nam je sveštenik kada smo završili molitvu.
Istina, pre tog otkrića bio sam ubeđen da mačke imaju dušu, jelte, a znao sam i da neki ljudi imaju dušu. Mada sam znao za ljude koji garantovano nemaju dušu, ali ih crkva tretira ko da je imaju, i to ne jednu, nego kao da imaju bar dve-tri duše.
Kada mislite da neko nema vozačku dozvolu, vi lepo otvorite prozor od auta, pa mu dobacite: „J….e onaj ko ti dade dozvolu?“, pritom misleći na konkretnu osobu iz lokalne auto-škole ili lokalnog saobraćajca koji je dotičnu personu pustio da položi iz prve, ali do sada nisam primetio da je bilo ko, kada primeti da neko nema dušu, otvorio prozor i izdrao se na to N. N. lice rečima: „J….e onaj ko ti dade dušu?“
Da li ima dušu neko ko kaže: „Ubijte jednog, mi ćemo sto!“ pa mu crkva dodeli orden Svetog Save. Da li ima dušu neko ko je bio najpoznatiji ratni huškač Televizije Beograd devedesetih, pritom je pola života živeo kao ateista, levičar, a sada huška na druge sa naslovne strane Večernjih novosti, pa mu crkva dodeli orden „za novinarski profesionalizam i afirmaciju hrišćanskih vrednosti i vrlina“.
Da li ima dušu neki osvedočeni gangster sa legitimacijom DB-a koga crkva venčava u direktnom prenosu na Pinku iako se on više držao onog „ubi bližnjeg svog“ nego „ljubi bližnjeg svog“. Na kraju je i njega ubio neki bližnji njegov. Da li ima dušu neko ko svaki dan laže, a crkva mu dodeli gramatu Svetog Simeona Mirotočivog? Mada bi bilo blje da su mu dodelili neku gramatiku nego gramatu.
Primetio sam naime da moje mačke imaju mnogo veću dušu od svih gorenaređanih, nijedna od njih dve nije imala ni približno toliko grehova kao dotični odlikovani hrišćani sa svetosavskim vrlinama.
Osim što mi je, priznajem, Ada, crna maca, jedared, skokom na policu, razbila dršku od originalne šolje iz „24 minuta“ koju mi je poklonio Kesić, i što mi je Luna, bela maca, izgrebala kandžama omiljenu kožnu radnu stolicu tek pristiglu iz Ikee.
Zato molim da mi se odgovori sa veronaučnog aspekta: kojom metodom se utvrđuje da li neko živo biće ima dušu, postoji li dušometar, ili se to radi odokativno?
Unapred zahvalan, rab božiji Dragoljub.
