LJUBODRAG STOJADINOVIĆ - Anđelija



Ljubodrag Stojadinović, kolumna za Peščanik.net, 4.11.2022. 

Komičari obaraju dronove lovačkom avijacijom. Pajaci odlučuju o ratnom stanju. Izvesni Vučević Miloš iz Novog Sada, trećeg dana od kad je metnut za ministra vojnog, odbranio je nebo nad nama. Tako kaže. Ana će rušiti sve što leti. I ona tako kaže.

Na ulici je vozač-nasilnik označen inicijalima N.J. teško povredio Anđeliju Arbutinu. To je moja tema, a ne operetski rat vrhovnog za srpsku stvar. Ne zna taj gde mu stoje srpske i ostale stvari, odatle počinje nemogući, urnebesni pohod sa Boratom i Boldrikom na čelu nesreće.

Tema se ne može odvajati po osobenim vrstama divljeg nasilja. Mutant koji je povredio Anđeliju nije se tek tako našao na ulici. Negde je projektovan sa trotilom u glavi, rastao na smetlištu zapuštene zemlje urasle u beton. Izašao je na asfalt spreman za svoj dnevni doprinos varvarstvu, tražeći dokaze da je živeo. Sa sobom nosi svoj opasni kukavičluk, nalazeći slabe i sigurne žrtve, one koje će polomiti bez otpora.

Takva surovost ili okrutnost priliči njegovom soju. Ili nesoju, kako bi to lepo rekli oni Crnogorci koji još drže do viteštva. Nesoj je podlac, voli da bez jasnog razloga napada i bije bez milosti koga može. I priča o svojim podvizima sebi sličnima i onima koji ga slušaju.

Nasilje nad ženama je ovde teško nasleđe pod kojim još živi nesrećna Srbija. Makar kao deo žilave patrijarhalne legende o silovitim mamlazima koji biju i ubijaju samo da bi dokazali svoju nadmoć među primatima. Prethodna naznaka o atavističkim pećinskim tragovima dolazi iz mračne statistike. Siledžije ubijaju boga među slabima u naizgled uzornim porodicama: idila pred narodom, pakao između zidova.

Zašto je onda N.J. izabrao njemu nepoznatu ženu, pa i njeno dete da bi ih surovo povredio? Možda je bio pijan ili pod drogama, ostavljen sebi da se snalazi kao psihopata ili psihotičar koji nije prepoznat među bližnjima (divan komšija, sjajan čovek, svima se ljubazno javlja, spreman da pomogne). Ili je pomahnitao zbog dugova, nesrećne ljubavi, gubitka posla? Ko bi ga znao, istraga je u toku.

Malo je nade da će česta nasilništva bez povoda biti zaustavljena posle teškog, javnog povređivanja jedne žene. To se ima računati kao uzgredno divljaštvo, ali ne i kao povod za uklanjanje opasnih manijaka sa ulica. Ko bi ih prepoznao, svi liče jedni na druge. Mada se N.J. odmetnuo od ljudi.

Svi smo pod ozbiljnom tenzijom i u opasnom ambijentu javnog zvaničnog nasilja. Ton opsesivnog obraćanja Vladara je preteći, prezriv i često mrzilački. Ukratko, huliganski, nepriličan i neprijatan. On rado kazuje lovačke priče o tome kako se tukao i bio strah i trepet za svoju okolinu. I sad je jak, mogao bi da bije koga hoće.

Organi reda naučeni su na sirovost i nemilosrdnu surovost. Tuče navijača su obredi pokaznih vežbi među pretorijancima. Naci patrole uteruju migrante u red, ali i sve koji pokazuju saosećanje za njih. Vladar se odrekao siledžija koje su ga čuvale, tek kad su počeli da melju ljude.

Siledžije u saobraćaju su proizvod ambijenta nekažnjivosti prostačkog nadmetanja u ugrožavanju života. Tamo je jaka psovačka nervoza dopušteni manir, napadi besnila kod vozača su uvod u stotinak udesa i tuča dnevno, samo na beogradskim ulicama.

Tako je N.J. video Anđeliju i poželeo sukob. Sigurna i laka pobeda, bez rizika. Polomiću je!

I učinio je to. Zbog toga mu sleduje višegodišnja izolacija. Ali on će naći dobrog advokata. Nagodiće se, pokazaće iskreno kajanje. Reći će da mu je tog dana sve išlo naopako, i baš tada da naiđe Arbutina, sama je kriva. A ona je prva počela da vređa, i tako, ode joj ruka. Nisam ni znao ko je ona, ne bih da sam znao. Baš mi je žao, neću više.

Tromesečni kućni pritvor. Nešto blaži režim nego za starce u vanrednom stanju.

Anđelija Arbutina nije bila moćna da zaštiti sebe. Niko se nije usudio da pomogne, i to je najgore što se događa pred nasiljem. Ugrađena osobina potuljene strašljivosti. Sve to i nastaje iz teških zabluda o časti i hrabrosti. Isto je to viteštvo: i u nasilnika koji je lomio ruku ženi, i među onima koji su bili tamo, ali se trudili da ne vide ništa.

Gledao sam Arbutinu dok je igrala košarku. Nije to bilo ni toliko davno, bila je zvezda. Možda se juče sa slomljenom rukom i velikom tugom ponovo vratila među nas u svojim lepim srednjim godinama. Samo da nam kaže ko smo to mi i kuda idemo.