Milenković



Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net 

Život inspektora Slobodana Milenkovića je ugrožen. Život inspektora ugrožavaju i plitka i duboka država, mafija i njen don na samom vrhu crvotočne građevine. Ovo nije zaplet, nego stanje stvari pri razumevanju apsurda koji je u Srbiji doveden do tragične inverzije: borba protiv proizvodnje i trgovine narkoticima ovde se smatra udarom na sistem.

Na Milenkovića je krenula BIA, sa idejom da otkloni opasnost od postojanja inspektora koga sistem ne može da kontroliše. Da spreči njegovo svedočenje pred sudom. Na čelu BIA je čovek optužen da je uključen u opasne poslove globalnog krijumčarenja droge i oružja. Policajac koji takvog državnog činovnika dugo poznaje kao opasnog kriminalca, svakako ima nešto protiv Srbije. Taj kriminalac je bliski saradnik vladara jednačenog sa državom, pa je Milenković sa svojim naumom opasnost po njihovu verziju tvrdog rodoljublja i položaj na vlasti.

Često se Slobodan Milenković sreće sa radnicima Vulinove firme, oni ga prate gde god da krene. Kad mu dosade, ili zadati posao rade glupo i neznalački, ili postanu otvoreno napadni ili nesnosni, Milenković ih zaustavi, onemugući im kretanje, legitimiše ih, prijavi i pusti. Kome da ih prijavi i gde da ih pusti? Samo da se jave svojim šefovima i referišu koga su videli, šta taj radi i zašto još slobodno hoda ulicama. Njegova sloboda je postala njegova briga, a Srbija ima samo još nekoliko policajaca koji je brane od njene vlasti.

Znači li to da je Vulin u nedostatku dobrih kadrova koji umeju da misle, zaposlio gomilu divljih amatera, a oni se vežbaju prateći kretanje jednog protivnika sistema nastalog u sistemu. Inspektori (Milenković i Mitić) su otkrili da njihove policijske akcije prate tragove koji vode neposredno ka vrhu i da će kriminalci svakako čuvati svoje, sve u ime naroda.

Hapšenje Koluvije mogao je da bude udar na državu i srpstvo, jer je čovek bio hibridna varijanta oligarha vezanog sa državnim i vojnim obaveštajnim vrhom. Mitić je na svedočenju otkrio nameru inspektora da povodom dokaza koji su imali, uhapse i Bratislava Gašića. Kao čovek do guše u blatu i bliski prijatelj dona, Bata je bio preterano nevin za hapšenje. Kum 1 ga nije dao, niti će ga dati sve dok mu se može da ga ne da. Kozačka skupština ga je sačuvala kao ličnu dragocenost vladara. Ne da ni Vulina koji je pod međunarodnom poternicom i odatle šalje preke sudije za Milenkovića i Mitića.

Jesu li policajci, kad su one noći presreli Koluviju kako se vozi „sa rotacijom“, znali kakvu strvinu hvataju? Da li je taj priučeni vojni obaveštajac i prijatelj većine iz kriminalne klike na čelu velikog državnog posla, ili samo vršilac dužnosti? I da će njih dvojica uzdrmati vlast, koja bi svakako pala da ovde politička javnost ima nešto etičkog kapitala i da slobodni život ima smisla. Braneći Koluviju i njegov poduhvat, analitičar na Hepiju je rekao da je udar na konoplju udar na Srbiju. I da je biljka koju je video ista ona kojom je u svoje vreme njegova časna baba sa drugim dovitljivim babama lečila bolan zub i smirivala živce.

Potera za Milenkovićem svakako je u vezi sa njegovim svedočenjem pred sudom, koje uskoro sledi. Vlast koju kriminalci vide kao patriotski uzor, svakako je u dilemi šta valja da se učini sa njim. Svaka odluka je teška, jer inspektor ume da se brani. Radikalna bi bila pogubna, režim konačno ne bi preživeo takvu maloumnu ideju.

Ali, u vlasti su mnogi koji sve što je maloumno smatraju podvigom. Ne treba se uzdati u logiku koja bi morala da sačuva Milenkovića. Njega inače neposredno štiti grupa policajaca iz njegovog odeljenja. Mitić kaže da bez oružja ne vodi dete u park. Dotle je došlo, nigde se mafija nije predala bez otpora, neće ni kad ima državu pod sobom. Epilog suđenja bi mogao da bude dokaz o tome da je Srbija jedina država na svetu koju mafija smatra svojim utočištem i kućom koju su zločinci stvorili po svojoj meri.

Kao i sve drugo, i ove dramatične događaje koji su razmeđa između isplativog zločinstva i slobode, javnost u Srbiji prati sa samoubilačkom dozom ravnodušnosti. Teoretičari zavere „protiv svega što je srpsko“ dokazuju da je borba protiv državnog kriminala antisrpski čin i da su patriote na strani Vulina i Gašića, a onda Putina, njegovih ratnih podviga i njegovog beogradskog gaulajtera.

Milenković je više puta ponizio svoje pratioce iz BIA, ali to nije bilo dovoljno da Vulin smiri svoje leglo. Praćenje jeste progon i opomena, posebna vrsta presije i državnog nasilja. Ništa od toga nije moguće bez odobrenja poglavice, koji se konačno potpuno preselio u svoj izolovani, razoreni mentalni svet.

Da Jovanjica sa svojim proizvodom možda simbolički deluje na vrh, stimuliše ga i čini srećnijim, mogli smo da vidimo u učestalim mahnitim nastupima vladajućeg para. To je javni sadizam jurodivih koji u svom konačnom nastupu dobija uništavajući polet. Taj užasni prizor koji ne prestaje i sumanuti govor bez kraja – to je sve što imamo.