TEOFIL PANČIĆ - Košmari zaludnih zidara



Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''

Ne znaš jesu li gori oni koji na glup način komplikuju jednostavne stvari, ili oni koji – iz bazičnosti svoje umnosti – nude jednostavna rešenja za komplikovane stvari. Ili su to zapravo jedni te isti ljudi u dva agregatna stanja?

Glumac Vuk Kostić je ponudio jednostavno rešenje za tzv. srpsko-hrvatski problem, a to je „da se između Srba i Hrvata podigne Berlinski zid“. Zašto? „Da se ne bi ponovio Jasenovac“. Jer Jasenovac je inače, otkriva nam Kostić, sklon tome da se ponavlja: prosto, njegovi istorijski baštinici su takav svet da ne mogu i ne žele nikako da se oslobode te sklonosti, takoreći navike: dovoljno je da im bar neke Srbe učiniš dostupnim, i oni ih odmah sve grupišu i pošalju na tu adresu. Evo, i sada je tako, a sve zbog toga što između jednih i drugih nema tog zida nego duva promaja od koje se Kostiću mrznu kosti.

Zid bi bio, doduše, figurativan, mada nije jasno zašto: šta fali pravom zidu, da dunđeri imaju posla, a i da se mazne još neka provizija?

Crnu šalu na belu stranu, mora da nije lako živeti u košmarima Vuka Kostića. Pri tome, naš srpsko-srpski glumac nije naročito originalan, jer je fantaziranja o „figurativnom Berlinskom zidu“ bilo i pre njega, sa obe strane. Ono je u osnovi neizbežan začin svake nacionalističke imaginacije. Od zemlje do zemlje, menjaju se samo oni od kojih se treba zazidati u vlastiti zatvor. Naravno, to su uvek susedi, i po mogućnosti rođaci. S Fincima nemamo nikakvih problema, ni jedni ni drugi.

Mora da je Kostić, vlasnik jedne zaludne mistrije (ne misterije), osobito nesrećan s obzirom na njegovo glumačko zvanje, jer teško da iko toliko prelazi taj neizgrađeni zid koliko njegove kolege: na televiziji i na filmu, u dobroj meri i u pozorištu, Jugoslavija kao da se nikada nije raspala, a zajednički jezik nikada nije bio življi i protočniji. I to ne samo da sarađuje i zarađuje, nego i banči i pijanči, druži se i ljubaviše, a padne, bogami, i po neka ženidba i udadba! A Vuk K. sve to gleda kao neki zlokobni Erik Kartmen koji jedini nije pozvan na žurku, i javlja mu se, onako prozorljivom, kuda sve to vodi.

Ali, da su samo glumci i ostali umetnički šalabajzeri u pitanju, ni po jada. Eno u Hrvatskoj Srba na letovanju koliko hoćeš, a bilo bi ih i više da domaćini nisu precenili svoje cene. Srbe-goste dvore Srbi-konobari, i to onim što su im spremili Srbi-kuvari. Zamislite kako to tek zgražava hrvatske Vukove Kostiće: pa, zar smo se za ovo borili?! Za Hrvatsku okupiranu od Srba, i to bez ijednog ispaljenog metka?

Najbizarnije od svega je što je zidarska vizija kostićadi s obeju strana već bila ostvarena, i to tokom naših života, pa bi trebalo da je pamtimo (kad bismo pamtili išta). Šta je podignuto 1991. između Srbije i Hrvatske, a u najvećoj meri i između Srba i Hrvata, ako ne „figurativni Berlinski zid“? I on je potrajao kroz celih deset krvavih godina, pa i nešto duže od toga: pamtim kako je još ranih dvehiljaditih ta granica bila teško prohodna.

Možda je za Vuka Kostića to bilo srećno vreme.

Za neizbroj čestitih ljudi bila je to muka, nesreća, poniženje. Retki koji su i mogli i morali – iz svojih intimnih, porodičnih ili bilo kojih drugih važnih razloga, a svi razlozi su važni ako su nama važni – da putuju od Ovamo do Onamo ili obrnuto, putovali su dugo i mučno, prikradajući se okolo-naokolo, najčešće preko prašnjavih melanholičnih sela južne Mađarske, u grču i strahu kao neki dvostruki krivci, na rubu zakona kao da švercuju sami sebe tamo gde se ne sme. Vesna Biga o tome je ostavila moćno svedočanstvo u knjizi „Autobusni ljudi“, objavljenoj s obeju strana „figurativnog Berlinskog zida“.

Nekada ranije, preporučio bih Kostiću i kostićima tu knjigu kao lektiru, ali odavno nemam iluzija da to pomaže, jer sam s vremenom naučio da za izvesnu vrstu namerne neprosvećenosti nema dobrog leka. Ona je kao zatvor u koji je zatvorenik sam dobrovoljno ušao, zaključao se iznutra i bacio ključ u kanalizaciju.

Ili možda preko zida. Figurativnog, naravno.