TEOFIL PANČIĆ - Razbojnici i porotnici



Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''

Valjaju se, zapravo vuku se ovi dani od izbora, čini se kao da je nedelja bila u nekoj drugoj epohi, mada još ni jogurt koji ste tada otvorili do sada nije stigao da se pokvari.

Obavljali smo tog dana svako svoju građansku dužnost a uveče posedali da čujemo presudu. Presudu – da, to je prava reč, mada smo svi mi građani naizgled porota, jedino su kandidati na izborima oni kojima presuđujemo.

Međutim, tako je to negde drugde, a ovde su naši glasovi samo neobavezni indikator koji se onda kreativno nadopunjuje, tako da naposletku izrečena presuda ne liči mnogo na ono kako se porota izjasnila.

Pa se mi porotnici posle zgledamo u čudu, em što nismo tako glasali, em što na listi porotnika pronalazimo hiljade onih za koje je nejasno kako se odjednom nađoše tu.

Postoje ljudi iznad ovog društva, nazovimo ih prosto Gospodari, koji naše glasove tretiraju kao testo, i onda uzmu da ih mese. Oduzmu, skrate, bace, tamo gde procene da ima previše, dodaju, doliju, preliju tamo gde misle da smo bili odviše škrti.

Mi za to vreme nemamo pojma šta oni rade, a što je još gore, biće da ne znamo ni šta mi sami radimo, nego pasivno čekamo da nam se presuda saopšti, pa da se posle ljutimo.

Nije li tako bilo i u nedelju uveče? Dok smo se mi razabrali u pletivu laži i falsifikata, Gospodari su, vedri i nasmejani oko ušiju, saopštili da su opet ubedljivo dobili spor protiv nas, a ako nam nije pravo možemo i da se žalimo. Kome? Pa, njima. A onda će nam oni lepo objasniti da smo u zabludi i da je njihova pobeda čista kao suza.

Vuku se, kažem, dani od tada, Srbija je u još jednoj od periodičnih postizbornih depresija, nije joj ni do čega, izgubila je san i apetit. Malo je tu, dakle, novog. Ili ipak nije baš tako?

Deset je godina skoro otkad nam rade šta im na pamet padne, svaki put sve bahatiji, nasilniji i bezobzirniji, naravno i sve alaviji. I svi znamo da je tako bilo i prošli put, i pretprošli, i pre njega, i da će tako biti i sada. Pa ipak, nadamo se, svaki put, a sada naročito. A onda nas poliju još ledenijom vodom i pošalju kućama da se naspavamo i potom orno prihvatimo novo-staru javu.

Ali jedno se možda ovaj put promenilo. Svaki ozbiljan lopov zna da je krađa fina, suptilna umetnost, što je tačno ono što je razlikuje od običnog razbojništva. Ono što smo gledali u nedelju, a što je na razne načine logistički i administrativno pripremano mesecima unapred, nije bila obična krađa, bilo je to razbojništvo najvulgarnije vrste, činjeno čak i pred očima ovlašćenih posmatrača izbora, uključujući one inostrane.

Zašto je to bilo tako? Da li su se Gospodari toliko osilili ili ih je pritegla tako velika nužda da su morali da idu na sve ili ništa? Bar kad je Beograd u pitanju, jasno je da se radi o ovom drugom. Jer, oni su Beograd izgubili.

Nije to nečija puka želja, to je činjenica. Ali ga, eto, ne daju. Jer, zamislite šta bi bilo s njima da odgovornost prepuste hirovitoj glasačkoj samovolji?

Kako će se sve ovo rasplesti i završiti, to niko ne zna. Ali su ovaj put baš sve maske pale, i to ne može biti loše. Ako zadrže Beograd kao što dvorišni siledžija posle fudbala na male goliće nosi loptu kući iako nije njegova, biće to okupirani grad, i s tim treba biti načisto.

Nije to česta pojava, da glavni grad jedne zemlje okupiraju varvarske i pljačkaške horde iznutra, ali eto, i to se dešava.

Ako stvarni izborni pobednici Beograda pristanu na tu igru, u kojoj bi im milostivo bila dodeljena uloga apanažirane dvorske opozicije, onda ni za njih ni za nas nema nade. I tada bi i ostatak sveta od nas opravdano digao ruke.

A ceo svet je sada video razbojnike na delu. Više ne morate nikome mnogo da objašavate šta se ovde dogodilo, šta se događa, i šta će se do u beskraj događati ako im i ovo prođe. Ali, prvi preduslov da svet ne prizna okupaciju i njene posledice, jeste da je ne priznamo mi sami.