Željko Obradović, državni neprijatelj



Mijat Lakićević, tekst za Peščanik.net, 23.2.2024.

Od kada se pre tri godine vratio u Srbiju i srpsku košarku, protiv Željka Obradovića se vodi pravi mali specijalni rat. Nižu se pokušaji da se taj čovek istera ako ne iz Srbije, a ono makar iz srpske košarke.

Prvi pokušaj usledio je već 2022. godine. Tada je, naime, Košarkaška liga Srbije, protivno sopstvenom Pravilniku, kaznila Obradovića zato što Partizan, zbog uslova na koje je imao primedbi, nije želeo da igra plej of. O tome sam već pisao pa tu priču ovde nećemo ponavljati.

Nakon toga bilo je dosta manjih napada – naročito preko društvenih mreža i naročito osporavanja Obradovićeve ličnosti, ali i stručnosti. Uoči ove sezone, tj. sredinom prošle godine, u tu borbu uključene su ne samo „zemaljske“ nego i „nebeske“ sile: pozivima iz „politke“ i iz „crkve“, kako su kasnije izvestili mediji, sprečen je već utanačen dolazak Nikole Mirotića u Partizan.

Do kulminacije, bar trenutno, došlo je ovih dana, tokom finala Kupa Radivoja Koraća kada su navijači Crvene zvezde istakli veliki transparent „Željko Obradović državni projekat“. Nema sumnje da su tu navijači bili samo nosači; režiseri su bili među onima koji kontrolišu navijače. Već sama terminologija na to ukazuje – navijački rečnik je „sofisticiraniji“, oni pevaju „Željko Turčine…“ itd, da ne ulazimo u detalje. Da ne bude zabune, ni Partizanovi u tom pogledu nisu ništa bolji.

Obradović je na poruku sa „tribina“ odgovorio rekavši da „veća laž od toga nije izgovorena“, što je Aleksandar Vučić sutradan okarakterisao kao „odvratan napad na državu“. Parolu koja je izazvala Obradovićevu reakciju nije komentarisao. A zašto je to „napad na državu“, pogotovo „odvratan“, nije objasnio.

Reći za Obradovića da je „državni projekat“ nesumnjivo zvuči potpuno besmisleno. Pošto se on, posle dvodecenijskog rada u inostranstvu, u Srbiju vratio ne samo kao najtrofejniji već i kao, po takoreći opštem mišljenju, najbolji evropski košarkaški trener, dočekivan aplauzom širom inače zavađenog nam regiona, jasno je da njemu sa te strane država Srbija uopšte nije potrebna. Poput Novaka Đokovića više treba on Srbiji nego Srbija njemu. Da ima političke volje, recimo, mogao bi da bude iskorišćen kao mirovni projekat.

Ima, međutim, neko ko je zaista želeo da bude državni projekat. Naime, 2017. godine, pošto je Crvena zvezda osvojila treću uzastopnu titulu šampiona ABA lige, Nebojša Čović je izjavio: „Mislim da smo zaslužili, bez obzira šta ko pričao, da od ovog trenutka pa dalje stvarno postanemo državni projekat“. Još je dodao tom prilikom da bi „želeo, naročito zbog Fajnal-fora u Beogradu 2018, da se popnemo stepenik više. I ove godine smo moralno i košarkaški zaslužili da budemo u Top 8. Onda su se umešale više sile i prenele poruku. Vi morate da budete mudri da shvatite tu poruku onako kakva jeste i da se spremite za sledeću sezonu“, rekao je predsednik KK CZ.

Ali usred tog velikog projekta pojavio se Željko Obradović i, pre svega rezultatima u Evroligi, ne samo na sportskom nego i na kulturološkom planu, skrenuo pažnju na Beograd i Srbiju kao evropski košarkaški centar. I, odjednom, oni koji su do juče bili glavni, ili su još uvek glavni u Srbiji, više nisu bili u glavnoj ulozi, tj. više nisu bili glavni u Evropi. A to nije lako podneti.

Pošto se Aleksandar Vučić osetio povređenim, i u Partizan i u Zvezdu odmah je stigla finansijska policija. To je, u suštini, jedino što bi država trebalo da ima sa profesionalnim sportskim klubovima. Ne samo u košarci, naravno, i nikako ne kada je to ćeif Vučiću, nego kao svoj redovan posao.

Kao što je pre više od dve hiljade godina rimski senator Marko Porcije Katon Stariji svaki svoj govor u senatu završavao rečenicom „smatram da Kartaginu treba razoriti“, tako ću i ovom prilikom ponoviti ono za šta se zalažem već godinama: državno finansiranje profesionalnog sporta treba ukinuti.