Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Tiranija ponižava ljude. Lišava ih časti i dostojanstva čak i kada im je to još poslednji preostali ljudski kapital.
Pogledajte one ljude iz Male Krsne, koje je povelo do Beograda u ekskurziju, da u zgradi opštine Voždovac i u voždovačkom MUP-u privremeno postanu Beograđani.
Zašto da postanu Beograđani valjda ne moram da vam objašnjavam. Zato što su jedino u tom svojstvu, makar i lažnom, potrebni i korisni tiraninu.
A ono što stvarno jesu nikome više nije potrebno, njemu ponajmanje.
U svemu drugom to su suvišni ljudi pa se tako prema njima i ponašaju.
Imaju neku simboličku vrednost dok su na brojnom stanju, ali samo kao brojevi, ne kao pojedinci. I tako ih, kao puke statističke veličine, tiranija i upotrebljava.
Zauzvrat će od njega dobiti po 2000 dinara (17 evra), što jeste ponižavajuće malo, osim ako obično nemate ni toliko.
A takvima tiranin daje male pare – ne njegove nego naše, jer on svojih para i nema, ali zato naših ima koliko god mu zatreba – za veliko poniženje, i ta je demonska trgovina odavno uhodana i besprekorno podmazana.
Ili možda i nije tako besprekorno? Na prethodnim izborima sakupljena je impresivna količina dokaza o humanom inženjeringu i glasačkom trafikingu, tiranin je bespovratno razobličen ne samo kod kuće nego i po svetu, pa bi čovek pomislio da će se sad malo primiriti, dok gužva ne prođe.
Izvanredna, gotovo detektivska reportaža N1 sa relacije Mala Krsna-Voždovac-Mala Krsna pokazuje, međutim, da mu to ne pada na pamet. Tako je to kad ogrezneš: nema tu povratka u normalu, a i šta bi ti uopšte radio s normalom? Nisi li sve svoje sagradio na otimačini tuđeg, uključujući i glasove, dakle vlast?
Ali, pustimo sad njega. Nego ti ljudi, poniženi i neuvređeni, oni su ona strašna slika ne samo vlastite nego i naše zajedničke propasti.
Prosti ljudi, nevešti u laganju, lažu tako da ostaneš u neverici kako je moguće da neko izgovori nešto takvo, a da mu nebo ne padne na glavu?
Skupe se u Krsni i čekaju podvoz.
Idete li u Beograd? Ma jok, šta ćemo tamo.
Kad ih posle sat vremena nađete u Beogradu, prave da nisu iz Krsne, da se međusobno ne poznaju i da su tu sasvim slučajno – eto, izašli u šetnju.
U šetnju?! U šetnju. Ili došli kod lekara.
Gde kod lekara?
U voždovački MUP. Posle, po povratku u Krsnu, niko nije ni bio u Beogradu.
To više, znate, nije ni laganje, jer laž mora da bude bar mrvu ubedljiva, to je jedini način da funkcioniše.
A ovo što je izlazilo iz tih ljudi zatečenih u nepočinstvu u tuđe ime i za tuđi interes, to su samo nebulozne reči očajnika, onoga ko je jednom pristao na ruganje s vlastitom dušom, i sad je tu gde je.
