Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''
Znalo se unapred. Moralo je da propadne. Providna je ova igra vlasti. Već viđena. Ne jednom. Kad nema gde, kad je spolja pritisnuta i uhvaćena u zloupotrebi, ona poziva na razgovor. „Hajde da se dogovorimo.“
A, u stvari, sve je režirana predstava za javnost. Loše režirana. Loše pozorište s lošim glumcima.
Oni što su pokrali izbore, što su se bavili svakakvim malverzacijama, lažima i prevarama, odjednom bi da svesrdno rade na popravljanju izbornih uslova i obezbeđivanju ravnopravnog položaja opozicije u političkoj utakmici.
Ma, važi. Kako da ne.
Ko im je poverovao, zaslužio je „uške“.
Poznat je i tok i ishod tih razgovora.
Otezalo se maksimalno i na kraju se ništa suštinski promenilo nije. Ponuđene su nekakve, sasvim nebitne izmene, neprecizne i nepouzdane. Privilegovanost vlasti ostaje očuvana.
Očuvana i neokrnjena.
Jer, ako unapred nije obezbeđena vlastodržačka pobeda, čemu izbori?
Neće ih valjda ponavljati da bi ih izgubili. Bez vetra u leđa. I to ne običnog vetra, nego onog orkanskog.
Onog što nosi sve pred sobom, što ruši kuće i čupa drveće iz korena. Vlast, u fer borbi, nije sposobna da dobije većinsku podršku građana u Beogradu.
To je notorna činjenica. Dakle, treba potrošiti vreme, treba zamajavati opoziciju, treba i dalje omađijavati javnost.
Kad dođu izbori, zna se. Biće svega onog prljavog što smo videli i doživeli one nedelje, 17. decembra prošle godine.
Vuk dlaku menja, ali ćud nikako. Jednom lopov i prevarant, uvek lopov i prevarant. Jednom lažljivac i manipulator, uvek lažljivac i manipulator. Jednom uzurpator vlasti, ostaje uzurpator zanavek.
Ovde se ne radi o jednoj političkoj partiji na vlasti. Ovde se radi o jednom režimu, jednom poretku, jednom sistemu vlasti.
Taj režim, pored vlastodržačke stranke i pod njenim patronatom, uključuje sve javne institucije, najuticajnije medije i najmoćnije privatne kompanije u Srbiji. Totalnu kontrolu svega.
Promena vlasti koja bi podrazumevala diskontinuitet, umesto kontinuiteta, te strukture vlasti, apsolutno je neprihvatljiva i biće sprečena svim raspoloživim sredstvima. Zato su ovi razgovori o izbornim uslovima i bili od početka bespredmetni i uzaludni.
Šta god vlast obećavala, u šta god se zaklinjala i garantovala, biće opovrgnuto tokom izborne kampanje i tokom održavanja izbora.
Zgaženo. Bačeno pod noge. Obesmišljeno.
Uostalom, da nisu hteli da se bave zloupotrebama, zloupotreba ne bi ni bilo. Pošto ovdašnja vlast, očigledno, hoće zloupotrebu i na to se oslanja, onda je svaki dogovor s njima izgubljena bitka.
U Srbiji ne postoji slobodna volja građanstva. Ni slobodna volja birača.
Zato nema slobodnih izbora. U Srbiji je ukupna svest naroda fabrikovana, kreirana, modelirana u skladu sa interesima vlastodržaca.
Dve trećine ljudi je indoktrinirana onim što im se nudi u medijima pod kontrolom vlasti, a ti mediji uživaju monopol na medijskoj sceni Srbije. Tu iskrivljenu svest nemogućno je promeniti preko noći.
Ona je formirana u dugotrajnom procesu, postupno i sistematično, i prevazilazi usko političke i izborne teme. Ona proizvodi jednu iščašenu, izvitoperenu, naopaku sliku sveta, istoka i zapada, balkanskog okruženja, shvatanja dobra i zla.
Negativizam prema petooktobarskom događaju, njegovoj pozadini, smislu i rezultatima.
Negativizam prema liberalizmu i liberalnim idejama. Negativizam prema tzv. „globalizmu“ i Evropskoj uniji. Idolopoklonstvo prema neprikosnovenom vođi, autoritarnim državama, pravdanje nasilja i zločina.
U toj nakaradnoj stvarnosti ima nezamislivih protivrečnosti. Mržnja prema muslimanima svog plemena i oduševljenje za muslimane u dalekim i nepoznatim delovima kugle zemaljske. Glorifikovanje socijalističke Jugoslavije i netrpeljivost prema Hrvatima.
Internacionalno levičarstvo i novokomponovani nacionalizam. Kosovo kao neotuđiv deo Srbije i kosovski Albanci kao krvni neprijatelji.
Mogao bih ovako u nedogled.
U ovakvoj situaciji, šta predstoji srpskoj opoziciji?
Postoji li dovoljno dobar potez na njenoj strani koji bi joj doneo željen izborni uspeh? Može li šut s rogatim?
Kakvi su realni izgledi opozicije za pobedu, bar u Beogradu?
Evo nekoliko skromnih opservacija.
Prvo, manuti se ćorava posla i traćenja vremena u jalovim nadmudrivanjima s vlastima.
Većini građana to deluje sitničavo i nerazumljivo. Kao neko cenjkanje vlasti i opozicije.
Kao da vlast nešto treba da učini opoziciji. Nešto da joj da. U nečem da joj popusti i izađe u susret. Veoma loša poruka.
Drugo, opozicija bi morala biti nesravnjeno aktivnija u direktnom i svakodnevnom susretu s narodom.
Svud i na svakom mestu. Jednostavno, spontano iskreno. Bez pretencioznosti i visokoparnih izjava. Otprilike ovako:
„Mi smo isto što i vi. Delimo iste probleme, iste muke, iste brige kao i vi. Mi bismo da menjamo ovu zemlju zajedno sa vama, u sadejstvu i dogovoru sa vama. Mi nismo privilegovani političari, m smo vaši predstavnici, vaša produžena ruka, u vašoj smo službi. Vi ćete sutra nas kontrolisati, ograničavati, kritikovati. I smenjivati čim više ne budemo ispunjavali vaša očekivanja. Zapamtite, birate između svog prava i svog podaništva. Svaka nekontrolisana vlast teži da bude zloupotrebljena. Zloupotrebljena na vaš račun i vašu štetu. Prst na čelo kad donosite odluku. Prst na čelo. Nemojte se povoditi za lažnim prorocima, onima što vam dele milostinju i govore vam slatkorečivo. Ne verujte nikom i čuvajte svoje dostojanstvo. Nema Bogom danih i neprikosnovenih. Ne sme ih biti, ako želite boljitak i napredak. Od silne vlasti niko i nikad vajde nije video. Ni vajde, ni asne. Na vama je odluka.“
Opozicionari bi morali biti prisutni na ulicama i pijacama, u kafanama i kafićima, gde god se narod okuplja.
U neprestanoj agitaciji. Iz dana u dan. Od sela do sela.
Treće, opozicija bi morala da se predstavi kao jedinstvena, ali i sa jedinstvenim programom.
Kratkim i jednostavnim. Međusobno utanačenim. Bez nerealnih obećanja, bez kula i gradova, bez jeftinih parola.
Ako se govori o promeni sistema, šta ta promena sobom nosi, na šta i na koga se odnosi? Kakva ta Srbija, kako taj Beograd, u budućnosti izgleda? I gde je mesto običnog čoveka u njoj?
Šta je najpreče i zašto? Kako će se pare zaraditi da bi se mogle trošiti?
I tako redom. Otvoreno do srži. Beskompromisno i iskreno.
Pa, kom opanci, kom obojci.
Biće borba neprestana.
Prsa u prsa.
U protivnom, rđavo nam se piše.
Najgore od svega, sami ćemo sebi biti krivi.
