Sizifov posao



Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''

Znalo se unapred. Moralo je da propadne. Providna je ova igra vlasti. Već viđena. Ne jednom. Kad nema gde, kad je spolja pritisnuta i uhvaćena u zloupotrebi, ona poziva na razgovor. „Hajde da se dogovorimo.“

A, u stvari, sve je režirana predstava za javnost. Loše režirana. Loše pozorište s lošim glumcima.

Oni što su pokrali izbore, što su se bavili svakakvim malverzacijama, lažima i prevarama, odjednom bi da svesrdno rade na popravljanju izbornih uslova i obezbeđivanju ravnopravnog položaja opozicije u političkoj utakmici.

Ma, važi. Kako da ne.

Ko im je poverovao, zaslužio je „uške“.

Poznat je i tok i ishod tih razgovora.

Otezalo se maksimalno i na kraju se ništa suštinski promenilo nije. Ponuđene su nekakve, sasvim nebitne izmene, neprecizne i nepouzdane. Privilegovanost vlasti ostaje očuvana.

Očuvana i neokrnjena.

Jer, ako unapred nije obezbeđena vlastodržačka pobeda, čemu izbori?

Neće ih valjda ponavljati da bi ih izgubili. Bez vetra u leđa. I to ne običnog vetra, nego onog orkanskog.

Onog što nosi sve pred sobom, što ruši kuće i čupa drveće iz korena. Vlast, u fer borbi, nije sposobna da dobije većinsku podršku građana u Beogradu.

To je notorna činjenica. Dakle, treba potrošiti vreme, treba zamajavati opoziciju, treba i dalje omađijavati javnost.

Kad dođu izbori, zna se. Biće svega onog prljavog što smo videli i doživeli one nedelje, 17. decembra prošle godine.

Vuk dlaku menja, ali ćud nikako. Jednom lopov i prevarant, uvek lopov i prevarant. Jednom lažljivac i manipulator, uvek lažljivac i manipulator. Jednom uzurpator vlasti, ostaje uzurpator zanavek.

Ovde se ne radi o jednoj političkoj partiji na vlasti. Ovde se radi o jednom režimu, jednom poretku, jednom sistemu vlasti.

Taj režim, pored vlastodržačke stranke i pod njenim patronatom, uključuje sve javne institucije, najuticajnije medije i najmoćnije privatne kompanije u Srbiji. Totalnu kontrolu svega.

Promena vlasti koja bi podrazumevala diskontinuitet, umesto kontinuiteta, te strukture vlasti, apsolutno je neprihvatljiva i biće sprečena svim raspoloživim sredstvima. Zato su ovi razgovori o izbornim uslovima i bili od početka bespredmetni i uzaludni.

Šta god vlast obećavala, u šta god se zaklinjala i garantovala, biće opovrgnuto tokom izborne kampanje i tokom održavanja izbora.

Zgaženo. Bačeno pod noge. Obesmišljeno.

Uostalom, da nisu hteli da se bave zloupotrebama, zloupotreba ne bi ni bilo. Pošto ovdašnja vlast, očigledno, hoće zloupotrebu i na to se oslanja, onda je svaki dogovor s njima izgubljena bitka.

U Srbiji ne postoji slobodna volja građanstva. Ni slobodna volja birača.

Zato nema slobodnih izbora. U Srbiji je ukupna svest naroda fabrikovana, kreirana, modelirana u skladu sa interesima vlastodržaca.

Dve trećine ljudi je indoktrinirana onim što im se nudi u medijima pod kontrolom vlasti, a ti mediji uživaju monopol na medijskoj sceni Srbije. Tu iskrivljenu svest nemogućno je promeniti preko noći.

Ona je formirana u dugotrajnom procesu, postupno i sistematično, i prevazilazi usko političke i izborne teme. Ona proizvodi jednu iščašenu, izvitoperenu, naopaku sliku sveta, istoka i zapada, balkanskog okruženja, shvatanja dobra i zla.

Negativizam prema petooktobarskom događaju, njegovoj pozadini, smislu i rezultatima.

Negativizam prema liberalizmu i liberalnim idejama. Negativizam prema tzv. „globalizmu“ i Evropskoj uniji. Idolopoklonstvo prema neprikosnovenom vođi, autoritarnim državama, pravdanje nasilja i zločina.

U toj nakaradnoj stvarnosti ima nezamislivih protivrečnosti. Mržnja prema muslimanima svog plemena i oduševljenje za muslimane u dalekim i nepoznatim delovima kugle zemaljske. Glorifikovanje socijalističke Jugoslavije i netrpeljivost prema Hrvatima.

Internacionalno levičarstvo i novokomponovani nacionalizam. Kosovo kao neotuđiv deo Srbije i kosovski Albanci kao krvni neprijatelji.

Mogao bih ovako u nedogled.

U ovakvoj situaciji, šta predstoji srpskoj opoziciji?

Postoji li dovoljno dobar potez na njenoj strani koji bi joj doneo željen izborni uspeh? Može li šut s rogatim?

Kakvi su realni izgledi opozicije za pobedu, bar u Beogradu?

Evo nekoliko skromnih opservacija.

Prvo, manuti se ćorava posla i traćenja vremena u jalovim nadmudrivanjima s vlastima.

Većini građana to deluje sitničavo i nerazumljivo. Kao neko cenjkanje vlasti i opozicije.

Kao da vlast nešto treba da učini opoziciji. Nešto da joj da. U nečem da joj popusti i izađe u susret. Veoma loša poruka.

Drugo, opozicija bi morala biti nesravnjeno aktivnija u direktnom i svakodnevnom susretu s narodom.

Svud i na svakom mestu. Jednostavno, spontano iskreno. Bez pretencioznosti i visokoparnih izjava. Otprilike ovako:

„Mi smo isto što i vi. Delimo iste probleme, iste muke, iste brige kao i vi. Mi bismo da menjamo ovu zemlju zajedno sa vama, u sadejstvu i dogovoru sa vama. Mi nismo privilegovani političari, m smo vaši predstavnici, vaša produžena ruka, u vašoj smo službi. Vi ćete sutra nas kontrolisati, ograničavati, kritikovati. I smenjivati čim više ne budemo ispunjavali vaša očekivanja. Zapamtite, birate između svog prava i svog podaništva. Svaka nekontrolisana vlast teži da bude zloupotrebljena. Zloupotrebljena na vaš račun i vašu štetu. Prst na čelo kad donosite odluku. Prst na čelo. Nemojte se povoditi za lažnim prorocima, onima što vam dele milostinju i govore vam slatkorečivo. Ne verujte nikom i čuvajte svoje dostojanstvo. Nema Bogom danih i neprikosnovenih. Ne sme ih biti, ako želite boljitak i napredak. Od silne vlasti niko i nikad vajde nije video. Ni vajde, ni asne. Na vama je odluka.“

Opozicionari bi morali biti prisutni na ulicama i pijacama, u kafanama i kafićima, gde god se narod okuplja.

U neprestanoj agitaciji. Iz dana u dan. Od sela do sela.

Treće, opozicija bi morala da se predstavi kao jedinstvena, ali i sa jedinstvenim programom.

Kratkim i jednostavnim. Međusobno utanačenim. Bez nerealnih obećanja, bez kula i gradova, bez jeftinih parola.

Ako se govori o promeni sistema, šta ta promena sobom nosi, na šta i na koga se odnosi? Kakva ta Srbija, kako taj Beograd, u budućnosti izgleda? I gde je mesto običnog čoveka u njoj?

Šta je najpreče i zašto? Kako će se pare zaraditi da bi se mogle trošiti?

I tako redom. Otvoreno do srži. Beskompromisno i iskreno.

Pa, kom opanci, kom obojci.

Biće borba neprestana.

Prsa u prsa.

U protivnom, rđavo nam se piše.

Najgore od svega, sami ćemo sebi biti krivi.