Piše: Dr Milica Marušić Jablanović
Juče ulazim u jednu od ispostava Apoteke Beograd i zatičem tri radnice. Farmaceutkinja mi saopštava da Fluimucil imaju samo u dozi od 100 mg, te da mogu da kupim onaj od 200 mg u privatnoj apoteci.
„Ne, ja želim da kupim lek kod vas. Stavljaćemo dve kesice.“ Kako sam pristupila borbi za očuvanje gradskih apoteka rešena sam da sve što mogu kupim u Apoteci Beograd, mada mi nije najbliža. Čovek vremenom počne da razmišlja gde odlazi njegov novac i koga podržava kupovinom na određenom mestu.
Predstavljam se kao narodna poslanica koja je koncipirala pismo za gradonačelnika kojim zahtevamo da se apoteke zadrže, kažem da je pismo potpisalo sedam parlamentarnih opozicionih stranaka i pokreta, podržavam proteste i obećavam da ću doći ponovo ako bude protesta.
Radnice apoteke su zahvalne, i imaju potrebu da pojasne zbog čega njihovu ustanovu treba očuvati.
„Kada su bile poplave u Obrenovcu od nas su uzimali sve što je trebalo od lekova, a novac za to nismo dobili. A mi smo dobavljače morali da platimo,naravno. Kod nas ljudi mogu na recept da dobiju pelene za odrasle, a da ne plate ništa. Sad pelene više ne dobijamo, i jedan otac koji ima invalidnog sina dolazio je očajan i žalio se da u pritavnoj apoteci mora da plati učešće skoro 3.000 dinara, svakog meseca. U vreme korone kod nas je maska koštala tri dinara, a kod privatnika 120 dinara…“
Zaposleni su ogorčeni izjavom Šapića da ove ustanove treba prodati. Ogorčena sam i ja, jer se tim potezom otkriva koliko je grad nezahvalan, i koliko je nezainteresovan za potrebe onih čiji se glas inače najmanje čuje – roditelja hendikepirane dece, dece sa hroničnim bolestima, siromašnih građana.
U gradskim apotekama svaku smenu pokriva i farmaceut i tehničar, i uvek imate visoko kompetentnu osobu koja može da vas posavetuje. Ove apoteke izrađuju magistralne lekove – lekovi po receptu prilagođeni potrebama određenog pacijenta. Apotekarska ustanova Beograd pruža usluge koje privatne apoteke ne mogu, kad pacijent ima specifične potrebe, kao što je doziranje leka u jako malim dozama potrebnim za malu decu, i ima najobrazovaniji kadar.
Takođe, imaju kvalitetne proizvode po povoljnijim cenama što je jako važno za građane sa nižim primanjima. Jedino gradska apoteka izrađuje lekove za životinje. Najzad, Apotekarska ustanova Beograd je jedina apoteka koju građani imaju u brojnim selima koja pripadaju prigradskim opštinama.
U Srbiji širenje privatnih apoteka nije ograničeno, a način poslovanja u dva sektora nije jednak, zbog procedura javnih nabavki u državnom sektoru. Time privatne apoteke predstavljaju nelojalnu konkurenciju i doslovno guše državne apoteke.
To je morao da uvaži i da reguliše Vesić kad je najavljivao privatizaciju, ali i aktuelni gradonačelnik, nedopustivo indolentan za ovo pitanje. Dakako, Vesić i Šapić me ne iznenađuju.
Ne iznenađuje ni forsiranje privatnog sektora koje prećutno odobrava Ministarstvo zdravlja. Za mene ostaje enigma ponašanje Farmaceutskog fakulteta koji se do sada nije oglasio da zaštiti svoju struku i svoje đake.
Gašenje apoteka koje zapošljavaju najviše farmaceuta je veliki rizik za budućnost njihove profesije i uopšte za interesovanje za studije na ovom fakultetu. Gde ste, kolege, gospodo profesori?
Pozivam sve čitaoce da prate dalji nastavak sage o apotekama, da kupuju više u gradskim apotekama i da budu solidarni i na oprezu. Nikad se ne zna ko je sledeći!