SVETISLAV BASARA: Catch all - u Srbiji država plaća i vakcinu i vakcinisanje



Piše: Svetislav Basara 

Najava da će prvih stotinak pretendenata na vakcinaciju koji se pojave u 8.00 h u TC „Ušće“ dobiti vaučer u iznosu od 3.000 RSD u startu je obećavala žestoku kalakurnicu. I vaistinu je bila žestoka kalakurnica, i to na veliku radost komšijskih javnosti, koje su jedva dočekale da objave slike meteža, grabeža i guranja „nebeskog naroda“. Malo je falilo da bude i žrtava u ljudstvu i materijalu.

Metež se dodatno usložnio kad su se dilberi/ke, koje je u kalakurnicu namamio vaučer a ne želja da se vakcinišu, opsetili da su oni u stvari anivakseri i kad su - videvši da neće stići na red - krenuli da se vraćaju na početna podešavanja. U ovakvim situacijama uvek kažem - dobro je da nije bilo žrtava u ljudstvu i materijalu, ali ću ovom prilikom postaviti i retoričko pitanje - koliko bi se onih koji su izašli iz reda zaista i vakcinisalo, a koliko bi njih samo zgrabilo vaučer i stuštilo se u prvi radnju (pre u samoposlugu) gde se ima šta kupiti za 3.000 RSD?

Vejači ovejane suštine su vaučersko-vakcinalni metež momentalno pripisali dugotrajnosti života - pominjano je nekih trideset godina - u uslovima siromaštva koje je poremetila psihologija i srozala sve kriterijume. Ja sam pak skloniji da ustvrdim da su ovdašnje psihologije poremećene, a kriterijumi srozani mnogo ranije, što je blizu pameti, jer da nije tako, ne bi bilo ni pomenutih trideset godina siromaštva. Šta vi mislite?

No dobro, i sa poremećenim psihologijama i sniženim kriterijumima život mora ići dalje. A da bi išao dalje, država Srbija se dosetila da svim dilberima/kama koji su se vakcinisali bez vaučera nadoknadi štetu tako što će im uplatiti isto po 3.000 RSD. Cinik bi rekao: u većini okolnih, pa i evropskih zemalja, jedva da ima vakcina, vakcinacija je privilegija, dočim u Srbiji država plaća i vakcinu i vakcinisanje. Neki još veći cinik bi rekao da to obara moju tezu da su u Srbiji psihologije poremećene, a kriterijumi sniženi mnogo pre famoznih „trideset godina“, ali ja i dalje držim čas i tvrdim da to samo podupire pomenutu tezu.

Deliti pare za nešto što nije zarađeno pre ili kasnije završi u raznim pičvajzima, između ostalih i u nedobijanju para za ono što je urađeno. Jedan od osnovnih poslova svake države je da u granicama svojih moći - koje variraju od države do države - sprečava dobijanje nezarađenih para, a ne da i sama potpomaže korupciju, a plaćanje vakcinacije nije ništa drugo nego korupcija.

Evo zašto. Ne plaća, naime, država građanima da bi se vakcinisali, nego da bi glasali za državnike, što je, po meni, osim što je nedomaćinski, i besmisleno, jer bi građani u svakom slučaju glasali za državnike, naravno sve „dok su na vlasti“, što reko onaj seljak Vuku Draškoviću.

Osim toga, država ima na raspolaganju mnogo jednostavniji i efikasniji mehanizam za sprovođenje masovne vakcinacije, a to je uredba kojom se cijepljene proglasi obaveznim, kao što ne okleva da obaveznom proglasi opštu ratnu mobilizaciju, bez obzira na to što su ratni sporedni efekti i komplikacije neuporedivo opasniji od vakcinalnih. Jbg, catch all.

SVETISLAV BASARA - Do jaja



Piše: Svetislav Basara

Vaistinu do jaja. Ali hajdemo redom. Tokom boravka na Kipru, iz obično dobro obaveštenih izvora sam saznao da pravoslavi Grci - doduše između sebe, ne u javnosti - pravoslavne Slovene, uključujući i nas, Srbe, zovu - „nedokršteni“.

Nije mi to uopšte bilo pravo. Ali sam to relativizovao ovako. Grci sebe vole da posmatraju kao elitu pravoslavlja, to je fakat. S druge strane, u pravoslavnoj vaseljeni Sloveni su većina, a Ruska crkva - budući da ima mnogo više tenkovskih divizija od grčke - obrni-okreni vodi glavnu reč. Da ne dužim, protumačio sam to kao izraz nezadovoljstva i osujećenosti.

Međutim, kako je vreme prolazilo, sve češće sam pomišljao da su Grci u pravu što nas zovu „nedokršteni“, a posebno sam tako pomislio onomad, na Veliki petak, obavestivši se na „zapaljenim“ društvenim mrežama da je odštampotina Srpski telegraf kao praznični poklon priložila raskošnu paletu nalepnica za uskršnja jaja na kojima su, između ostalih, bila izobražena i takva svetlila vaseljene poput vojvode Mišića, Karađorđa, Putina, (naravno) Vučića, pa čak i Dačića, ali i doktora Darije KT i Predraga Kona.

Takva jedna svinjarija u Grčkoj - a verovatno i drugde - ne samo da je nemoguća nego i nezamisliva, a čak i kad bi se nekim slučajem neka atinska žutara usudila da objavi takvu jednu budalaštinu, momentalno bi žestoko reagovale i crkva i država, javnost, a najverovatnije i organi gonjenja.

U Srbiji niko nije reagovao. Ono jeste bilo malčice ritualnog ibretenija, cijukanja i primedbi na „neukus“, začinjenih budalastim polemikama da li je „pored Tesle i vojvode Mišića“ na jajima (zašto ne u jajima?) mesto i politikantima i pevaljkama. Kažem „budalastim polemikama“ zato što na uskršnjim jajima ni Tesli ni Mišiću nije mesto, naročito ne Tesli, koji - uprkos dirljivim naporima etnofiletičkih elita - izričito nije bio hrišćanin.

Ne kažem da je idejnog tvorca nalepnica i glavnog urednika ST-a trebalo streljati, pa čak ni ispendrečiti, ali je pres-služba Sinoda SPC, ako to uopšte postoji, mogla izdati saopštenje u kome bi blagim, biranim rečima usprotestovala zbog prostakluka koji će - kako god da ga obrneš i okreneš - biti povezan sa crkvom. I to ne bez razloga.

Evo zašto. Samo po sebi, uskršnje jaje nije nikakva „svetinja“, to je obično kuvano jaje, njegova „vrednost“ je čisto simbolična - što ne znači da nije vrlo važna - ali govoriti o važnosti simbola u zemlji u kojoj malo ko haje za saobraćajne znake isto je što i džaba krečenje.

Još je besplatnije krečenje govoriti o važnosti simboličnog poretka za istoriju i život, ali hajde ipak da kažemo neku. Šta, dakle, znači uspostaviti simbolični poredak. To znači odvajanje stvari koji ne treba da stoje zajedno i spajanje stvari koje treba da stoje zajedno. Kad tog poretka nema - ili kad se pokarabasi - sve odlazi dođavola. Moj drug Novica Milić nije bio lenj, pa je kupio inkriminisane nalepnice, zalepio ih na jaja i podelio prijateljima. Meni je zapalo jaje sa ikonom Ivice Dačića. Ostavio sam ga kao čuvarkuću.

SVETISLAV BASARA - Uskršnja kolumna



Piše: Svetislav Basara

Budući da našu današnju kolumnu pišem na Veliki petak - na dan u koji saglasno novindžijskoj teologiji ne bi trebalo da radim ništa drugo osim da farbam jaja - uzdržaću se od kreveljenja, kerebečenja i posrpđivanja. Biće ovo, dakle, dušekorisno i poučitelno štivo.

Hajde onda da razmotrimo kako stoji stvar s Velikim petkom i hrišćanstvom u Srbiji, pravoslavnoj zemlji. Vrlo loše. Ali bolje ne može. Ne postoje, naime, takve stvari kao „katolička zemlja“, „pravoslavni narod“, da ne zaboravim ni protestantski. Pisac hoće da kaže da Gospod bog „radi“ samo sa pojedinačnim ličnostima, bez obzira na rasnu, polnu, a moglo bi se reći i versku pripadnost. Doduše, u masovnim skupovima koji se nazivaju „narodi“ - inače čisto ljudskim konstruktima - pravoslavni, katolici i protestanti mogu činit većinu populacije, ali te društvene strukture su poverene na brigu angelima, i to ne naročito visokog ranga u nebeskoj hijerarhiji. (Cinik bi rekao da je anđeo kome je poveren srpski narod prošao ko bos po trnju.)

Evo zašto. Zato što je svojevremeno neki preambiciozni dilber srpski narod proglasio „nebeskim“ i za tu budalaštinu bio nagrađen ovacijama. Pa šta, graknuće neprejebivci, lupetanje, no big dil. Jeste bogme big dil. Problem je što big dilovi proizilaze iz tupoumnosti malih dilbera. „Srbi, nebeski narod“, to baš zvuči onako gordo - nevolja je što i jeste gordost i drski pokušaj da se zemaljsko po kratkom postupku uzdigne u nebo.

Stvar je u tome da nebo silazi na zemlju, i to postepeno, u jednom dugom i mučnom procesu koji je započeo kad je Isus izgovorio: „Evo, sve novo tvorim.“ Videh, uzgred, da se na Veliki petak intervjuom u Politici oglasio i Nj. s. Porfirije, što me je navelo da protivno principu kupim primerak Rotopalanke, ali ću intervju pročitati nakon što završim našu današnju kolumnu.

Zašto posle? Da se ne bih vavodio vo iskušenije ako naiđem na eventualne lamentacije nad kosovskim „zavetom“ i kuknjavu nad „mnogostradalnim“ narodom. Davnih godina sam u jednom razgovoru sa Nj. s., tada episkopom jegarskim, spočitnuo Nj. s. - u (i ne samo njemu nego celoj SPC) da je malo zazorno za jednu hrišćansku crkvu, makar ona bila i srpska (dakle puna posebnosti) da ropće nad bilo kojim i bilo čijim stradanjima.

Naročito je to neprilično na Veliki petak, dan neopisivog stradanja koje je Isus podneo bez imalo roptanja, i ne samo što nije roptao nego je zatražio oproštaj za one koji su ga prikivali za krst. Isus pritom uopšte nije morao da bude razapet, mogao je kao svemoćan da proces presazdavanja sveta pokrene na bezbolan način, ali je prošao preko Golgote i raspeća da bi ljudima stavio do znanja da - iz razloga nedokučivih naših niščim duhovima - presazdavanje pale tvorevine ne može proći bez bola, muke i patnje. Utuvite ovo, ako imate uši da čujete, ofarbajte jaja, a rada što se tiče, i inače ne radite, pa vam to neće pasti teško.

Hristos voskrese.

Piše Dejan Žujović: Ja sjećam se



Piše: Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs

Da, osnovna boljka pučanstva ovoga prostora. Pileća memorijska sposobnost i manjak moralnog kodeksa. Ja sjećam se. Vremena kada je bilo normalno slušati KUD Idijote a ne Baje, Maje, Cice i slično smeće. Da, sjećam se. Kada mi nije bilo neprijatno gledati TV program. Nekog drugog vremena. Nekih drugih ljudi. Osmeha na licima ljudi. Zviždanja dok idem ulicom. Vedrine. Spokoja. Sve to više ne postoji, kao ni ova legendarna punk grupa. Pesma je sa albuma Cijena Ponosa iz 1997. godine.

Sjećam se. Obilaženja trafika i pitanja da li je stigao novi broj Stripoteke ili Alana Forda. Tada nije bilo golih guzica kojima je oblepljena trafika. Imao si brdo ozbiljnih nedeljnika iz celog regiona u ponudi. Slovenačkih, hrvatskih, srpskih. Od Mladine do Nina. Nekada se pristojnost podrazumevala. I ponovno uvođenje te pristojnosti u javni život ovoga društva je jedan od programskih ciljeva Pokreta Za sve moje ljude.

Sećam se Zimskog bioskopa tokom prvog raspusta u godini. Ozbiljnog i predivnog glasa Dejana Đurovića i beskrajno lepog Opstanka. Sada oči otvaramo uz Marića, Sarapu i slične. Nema obrazovnog programa za našu decu. Nije potrebno da imaju maštu, da budu kreativna, da budu sanjari. Potrebno je da budu glupa i primitivna. Savremeno društvo traži takvo meso za obradu. Da ga dva puta provuče kroz mašinu i samelje do kraja. Napraviće stranka akademiju. Ubrzani kurs kako da govore, kako da se oblače, kako da budu namazani.

U to vreme političari su govorili u beskrajnim frazama. Ali nisu bili nevaspitani. Bezobrazni. Bahati. Bar se održavala forma javnih službenika. Najvažniji nisu visili po ceo dan svaki dan na ekranima televizora. Imali su meru. Pokret Za sve moje ljude tokom svoga rada objašnjava da ti ljudi nisu vlast. Voždovi i dahije. Oni su naši službenici. I ne može da se desi da ne žele da vam odgovore na pitanje. Koliko košta spomenik? Umetnik neće da kaže? Pa kada ga bude plaćao iz svog džepa ima sva prava ovoga sveta. Pošto je plaćen iz vašeg i mog džepa – moraju da saopšte. I da objasne. Zašto je to važnije od poljskog vecea prigradske škole? Urušene bolnice u Aleksincu? I na koji način određuju kako će da troše naš novac. Kada će da nauče da koriste plural u govoru, a ne ja sam, uradio sam, doneo sam?

Interesantno je da smo svi mi dečaci u ulici Dragiše Mišovića u Kraljevu navijali svim srcem za Hajduk iz Splita. Moje najranije sećanje dobacuje do Žungula i Šurjaka. Kako je do toga došlo, niko nije mogao da objasni. Mi nismo mrzeli nikoga. Ni kada su moje drugare pakovali za Vukovar. Zašto da mrzimo? A onda je Služba prebacila jednu debelu žabu sa govornom manom preko Drine. I ona je počela da bljuje žuč i otrov. Kao one šarene amazonske. Ali bila je mnogo otrovnija. Odjednom smo počeli da mrzimo. Da gledamo svakoga dana raskomadana tela u informativnim emisijama. Radimo DNK analizu svakome ko je podigao glavu. Ko je rekao da je to pogrešno. Da je mržnja pogrešna. Novobeogradski penzioneri su od srca bacali bukete cveća sa nadvožnjaka na tenkove. A onda se spokojno povlačili u svoje betonske grobnice na visokim spratovima. A ti dečaci malo kasnije da se vraćaju bez ruku ili nogu. Ili u sanducima. Ako su imali sreće da ih pronađu. Da ih svinje nisu pojele.

Debela žaba nije imala ni jednu barutnu česticu na sebi kada se sve završilo. Ni njen najbolji punoglavac. Čistih ruku su prezrivo gledali osakaćene veterane koji kampuju nedeljama u parku. Ni jedno izvinite. Nikada. Uvek u pravu. Uvek najbolji. Uvek pravi Srbi. Mi ostali smo bili i ostali izdajnici. Ja sjećam se, bagro!

Ovo je, definitivno, vreme primitivizma. Uvođenje pristojnosti u javni prostor će da bude jedan od najtežih zadataka. Ali ima rešenja. Želite rijaliti? Može, Vaš porez je onda 80 odsto. Emisija ide od 23 do 05. Može? Izvolite. Porez na šund, porez na pornografiju. Zatvaranje na svaku psovku u etru. Na svaki vid agresije. Lustracija za žabu i punoglavca. Dokumentarci svaku noć umesto Boljeg života. Seti se narode, kako si se klao za veknu hleba i kutlaču mleka u centru ovoga grada. Ne sjećaš se? E, pa ja sjećam se…

Ma šta mi uradili, ma šta mi govorili

Ma šta mi uradili, ja sjećam se…