Brnabić: Odvrtala sam sijalicu na lusteru u Velikoj Britaniji zbog štednje



Premijerka Ana Brnabić izjavila je da Srbija može da pobedi krizu samo ako građani zajedno sa njom rade na tome, pozivajući ih da pokažu odgovornost i ugledaju se na to kako danas postupaju u Nemačkoj.

„Naši građani nemaju osećaj koliko je ovde struja jeftina. Hajde, kad izađemo iz prostorije da za sobom ugasimo sijalicu, državi će biti malo lakše da preraspodeli struju negde drugde, ili manje uveze“, rekla je Brnabić za TV Hepi, navodeći da zna da nam je „optimalno da istovremeno upalimo klimu i otvorimo prozor“.

Ona je naglasila da je Srbija zbog takvog ponašanja jedna od energetskih najneefikasnijih država u Evropi.

"Kada sam živela u Velkoj Britaniji imali smo luster sa tri puta četiri sijalice i odvrnete neku jer vam ne trebaju sve. Tamo je stuja toliko skupa da svaki dan razmišljate kako da ja budem efikasnija zato što te lupi po džepu", rekla je Brnabić.

Ona je podsetila da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da nećemo sad dizati cenu struje, "da pokušamo nekako da pomognemo našim građanima", navodeći da će struje biti dovoljno.

Na pitanja o zbivanjima u Elektrodistribuciji Srbije (EPS), ona je rekla da dolaze na "naplatu naše greške".

"Ali, da se drugačije radilo 2002, 2003, 2004. godine imali bismo drugačiju situaciju sada. Lako je biti general posle bitke", rekla je Brnabić.

Izvor: TV Hepi, N1 Beograd

JELENA OBUĆINA - Živimo između dve sirene za uzbunu



Jelena Obućina, komentar za Pregled dana Newsmax Adria

"Bila je nedelja Evropljana - sledi nedelja Rusa, samo nedelja izbora - ta ne prolazi", rekla je Jelena Obućina u uvodu emisije "Pregled dana" Newsmax Adria.

„Georgina je ušla u osmu nedelju u Velikom Trnovcu – posle glasanja, brojanja, dodela mandata, biće i nedelja formiranja Skupštine. A kad? Šta vas briga – kad jedini imamo slobodnog državnika u Evropi.

On je brana sankcijama Rusiji, čuvar narodnog duha, on je, kaže Vulin, najhrabriji. Šteta, Vulin ne čita Ivančića – jer bi dosad već izdao saopštenje, pod naslovom „zlom Hrvatu“, a sve bi stajalo uz žig ministarstva. Tako Vulin voli a Vučić odobrava. A Ivančić vidi da Vučić u Srbiji razvija „mentalitet kasarne“ u kojem živimo između dve sirene za uzbunu.

A samo prošle nedelje zvonilo ih je nekoliko – i ’44, glad, nečuveni pritisci ali i ljubav ka Evropi i ćevapima. Ove će zvoniti telefon. Zvaće baćuška.

To najstarijeg među nama ne plaši – on zna da je besplatan sir samo u mišolovci. A mi smo izgleda orijentisani ko onaj siroti jazavičar kojeg su Putin i Vučić onomad cetrifugirali", zaključila je Obućina.

Izvor: Newsmax Adria, Nova.rs

Zloupotreba smrti Mateja Periša: Neizbrisiva bruka ne samo za tabloide nego i za novinarstvo u celini, pa i za državu Srbiju



Piše: Tamara Skrozza, za portal Cenzolovka

Tabloidi i polutabloidi Srbije odlučili su 18. maja da na svojim portalima i u štampanim izdanjima razbiju svaku iluziju da je u našim medijima preostalo išta od profesionalnih standarda, pristojnosti i empatije.

Zube su ovaj put zarili u Mateja Periša, koji je nestao krajem decembra 2021, a pronađen u Dunavu pet meseci kasnije. Bez trunke obzira, obraza i smisla, bez ikakve potrebe (osim ljudožderskog medijskog poriva), objavili su fotografije njegovog tela neposredno po izvlačenju iz reke i podatke očigledno dobijene iz istrage.

Ovaj put nije toliko važno što je taj postupak u suprotnosti sa zakonom ili što se njime krši više tačaka Kodeksa novinara Srbije. U ovoj konkretnoj situaciji, najvažniji je upravo PORIV, a potom odluka da se uradi tako nešto. Teško je ući u bilo čiji logički sistem, ali zapitajmo se kako je moguće da jedan manje-više talentovani novinar i manje-više kultivisano ljudsko biće dovede sebe u poziciju da kaže: „Slika raspadnutog tela? Ekstra! Puštaj!“.

Večiti izgovor za morbidnosti: Narod to voli

Pre svega, u našim medijima, pa i među goreopisanim novinarima, postoji fascinacija ne samo smrću kao takvom već posebno telima pokojnika: gledali smo tako telo mrtvog dečaka Ervina Bilickog, telo ubijene Jelene Marjanović, telo preminulog muftije Muamera Zukorlića, ali i desetine tela u džakovima (iz kojih obavezno vire ruka ili noga).

Ako i nije bilo slika, bilo je detaljnih opisa stanja u kome su pronađeni silovani, mučeni, ubijeni, samleveni, poginuli, spaljeni, utopljeni ljudi.

Kada privatno objašnjavaju zašto to rade, kolege iz tabloida obično kažu kako „narod to voli“. Zvuči logično, jer narod koji je devedesetih na TV ekranima gledao ono što je gledao, sasvim sigurno ima povećanu toleranciju na užas. Ali nije čitav „narod“ tada gledao televiziju – naprosto zato što još nije bio ni rođen.

Uostalom, i da jeste, ko kaže da „narod“ to hoće? Ko je sproveo referendum, anketu, istraživanje? Ko nas je pitao da li u novinama radije gledamo raspadnuta tela ili polja lavande?

Tu dolazimo do sledeće važne stavke. Čak i da je neko istraživanje pokazalo da čitaoci i gledaoci stvarno žele krv, meso i kosti, u civilizovanom svetu se takve fotografije NE OBJAVLJUJU u znak poštovanja prema porodicama, žrtvama, pa i publici. Zato u medijima nije bilo tela stradalih u Svetskom trgovinskom centru, žrtava terorističkih napada, cunamija. Među hiljadama utopljenih migranata, objavljene su samo fotografije trogodišnjeg Ajlana Kurdija, koje su – u odnosu na one neobjavljene – bile gotovo umetničke, a u vreme najžešće migrantske krize bile su i od nesumnjivog javnog interesa.

U slučaju Mateja Periša, baš kao i u drugim sličnim situacijama, tog interesa nije bilo: mladić se utopio, istraga još traje i nema nikakve potrebe da gledamo u kakvom je stanju pronađen. Niti su čitaoci sadisti željni jezivih prizora, niti su novinari istražni organi (mada je podosta onih koji žive i rade u skladu s ubeđenjem da jesu).

Ovde je ipak najvažnije da iza poriva da objaviš to što je objavljeno 18. i 19. maja stoji totalni deficit empatije, saosećanja – elementa koji zapravo čini novinara, koji je mnoge i doveo u ovu profesiju. Da je bilo empatije, čak i u tragovima, neko bi se u tim tabloidima prisetio da je Matej bio mladi čovek koga je neko voleo, ljubio, cenio, čuvao; da je imao roditelje, rodbinu, prijatelje; da je živeo među ljudima koji su najdirektnije pogođeni njegovom smrću i kojima fotografije i podaci iz istrage stvaraju dodatni bol.

Ne da neće biti kažnjeni, država će ih nagraditi

U ovom konkretnom slučaju, te ljude nisu morali čak ni da zamišljaju: Matejev otac Nenad mesecima je boravio u Beogradu i s retko viđenim gospodstvom odgovarao na sva novinarska pitanja. U tabloidima se, dakle, niko nije zapitao ni kako će biti tom čoveku kada vidi to što je video.

Kao što se već godinama ne pitaju kako je onima koje napadaju, kako žive porodice koje su uništili svojim izveštavanjem, kako žive ljudi koje su oklevetali i zauvek ućutkali, kako je majkama koje su za pogibiju svoje dece saznale s njihovih portala (jer su, naravno, jurili „ekskluzivu“).

I tu dolazimo do početnog pitanja – odakle poriv, ideja, odluka? Odgovor je jasan: tabloidi rade to što rade zato što im se može i zato što za njih ne važe ni pravila ni zakoni. Ne da za svoja zlodela neće biti kažnjeni, već će ih država nagraditi na različitim konkursima; njihovi urednici biće rado viđeni gosti na televizijama, a njihovi novinari živeće kao bubrezi u loju u odnosi na ostale kolege.

Ponizne sluge svake vlasti, medijski manipulanti i šibicari, oruđa u rukama spin doktora, tabloidi zapravo i postoje da bi objavljivali užas – užas koji će ljude zaintrigirati, uplašiti, ukočiti; užas koji će od javne i medijske scene napraviti anarhiju i moralnu pustoš, a na duže staze uništiti svaku volju za povratak ugleda i kredibilnosti novinarske profesije.

Kako god da okrenemo, slučaj Mateja Periša je nezamisliva i neizbrisiva bruka i sramota ne samo za tabloide već i za novinarstvo u celini, pa i za Srbiju – državu u koju je Matej došao da proslavi Novu godinu, a koja ga ispraća na način nedostojan čoveka.

Stidite se, kolege. Ako još imate stida i obraza.

Oprosti, Matej. U ime svih nas koji to nismo mogli da sprečimo.

Izvor: Cenzolovka.rs, Danas 

DRAŽA PETROVIĆ - Srećna nova 1944. godina!



Draža Petrović, kolumna za portal N1

Sećam se ko dan danas, bila je 1944. godina, zima, drug Aleksandar Vučić i ja ulazimo u oslobođeni Beograd sa tonama graška i kilometrima sardina, prkoseći mnogobrojnijem neprijatelju – priča narodni heroj Aleksandar Vulin na svečanoj akademiji 2072. godine povodom 50 godina od vraćanja Srbije u 1944. godinu koja se dogodila negde 2022. godine.

I nastavlja drug Vulin;

- Beograd cvokoće od zime, građani po parkovima seku retko drveće zaostalo posle druga Vesića, drug Vučić i ja, sami, goloruki, počnemo da sadimo po parkovima novo drveće, kako bi građani imali čime da se ogreju sledeće 1945. godine – seća se drug Vulin, a sala puna prvoboraca 1944. godine ponekad aplaudira, a ponekad kolektivno zaplače.

Drug Vulin obrisa rukavom suzu, drug Neša u prvom redu akademije obrisa rukavom slinu, pa drug Vulin nastavi izlaganje.

- Sledeće godine, 1945, situacija je bila već mnogo bolja, ali je drug Vučić te godine najavio za sledeću godinu dolazak 1946. godine, a posle 1946. došla je 1947, pa onda 1948, koja je bila možda i najgora godina, jer je mene drug Vučić poslao na Goli otok, poznatiji kao Goli tok, napravljen na ostacima nikada do kraja izgrađenih cevi Južnog toka. Ali, zahvalan sam mu na tome. Bio sam tamo u Golom toku cele dve godine, u tim cevima sam shvatio da nama nikada ne bi došla ta teška 1944. godina da nije bilo zlih Rusa i zlog Putina, revidirao sam svoje stavove, i vratio se evropskim integracijama kao jedinom ispravnom putu naše zemlje – kazuje drug Vulin, pa onda uzvikne: “Živeo drug Vučić!”

Drug Neša u prvom redu obrisa suze i sline s oba rukava i portiklom.

Na svečanoj akademiji 2072. godine povodom 50 godina od vraćanja Srbije u 1944. godinu koja se dogodila negde 2022. godine, obeleženo je i 50 godina od uvođenja takozvanog Vulijanskog kalendara, po kome je 2022. godina bila prva godina 1944. godine po Vulijanskom kalendaru.

Nikome, jelte, ništa nije jasno, pa se valja udubiti u knjige starostavne gde piše da je 2022. godine drug Vučić, uz pomoć druga Vulina, rešio da promeni svoj prvobitni izborni slogan “Budućnost u koju verujemo” u novi izborni slogan “Ne verujemo da je 1944. godina u budućnosti, al’ ako kaže drug Vučić da nam dolazi 1944. godina, onda mora da je tako, Svaki novi početak je težak, ali obećeva”.

Te 1944. godine po Vulijanskom kalendaru, bili su izbori u Srbiji, gde je drug Vučić nastupao pod sloganom: “Mir. Stabilnost. Vučić”. Onda su, jedva dva meseca posle izbora časovi u srpskim školama umesto sa “Dobar dan, draga deco”, počinjali sa “Bombardan, draga deco”. Do tog doba, dešavalo se da u srpskim školama poneki loš đak koji se nije spremio za kontrolni iz hemije ili iz Uvoda u pravo, javi da je zgradi škole postavljena bomba, pa ga odmah posle uhvate, ali je te 1944. godine porastao broj loših đaka, te su istovremeno javljali da je u oko 200 srpskih škola postavljena bomba. S tim što nijednog dojavljača nisu uspeli da uhvate.

Sumnjalo se da se jedan loš đak nije spremo za neki kontrolni, najviše se sumnjalo da se taj jedan loš đak nije spremio za predmet Uvod u vođenje sankcija Rusiji.

Taj loš đak je potom počeo da priča kako bismo 10 puta bolje živeli da uvedemo sankcije Rusiji, tek da se kod biračkog tela zaljubljenog u Rusiju vremenom uruši poverenje u Rusiju, što se na ruskom kaže – urusavanje Rusije.

Drug Vučić je za samo 50 dana od izbornog slogana “Mir. Stabilnost. Vučić” ispunio sve suprotno od tog slogana – mir je postao izuzertno nemiran, stabilnost nam je postala izuzetno nestabilna. Ali...

- Nema to veze, drugovi i drugarice, mi smo u tim teškim vremenima, 1944. godine, ispunili čak 33,3 odsto obećanja iz predizbornog slogana “Mir.Stabilnost. Vučić”. Građani možda nisu imali mir, niti stabilnost, ali su imali Vučića, tačno 33,3 odsto od obećanog – reći će na onoj svečanoj akademiji 2072. godine povodom 50 godina od vraćanja Srbije u 1944. godinu koja se dogodila negde 2022. godine, stari dobri drug Vulin.

Srećna vam nova 1944!