Ljubomir Živkov o Teofilu Pančiću: Teofil je među prvima uočavao zlo i razotkrivao ga je

Piše: Ljubomir Živkov, za ''Danas''

Teofila se sećam kao mladog čoveka u hodniku redakcije „Vremena“, nadomak sobice u kojoj su sedele lektorke, a gde sam i ja imao nužni smeštaj, Teofil je toj odaji dao ime Lektorat, pojavio se bio sa kosom kao četka i frizurom kao iz West Pointa, samo sam ga tada video tako ošišanog, a ipak, tri decenije kasnije, ponovo ga vidim takvog, srećnog što će njegov putopis iz Londona biti u „Vremenu“.

Krleža se u našim sećanjima pojavljuje dvojako, kao čovek ćelav ili kao osoba sa dobro odabranim šeširom, Teofil će u sećanjima čitalaca biti večito dugokos, ali se, kad ja pomislim na njega, pojavljuje kao mlad i kao kratkokos.

Voleo je Teofil i muziku, film možda još više, pozorište možda i ponajviše, pa ipak bih rekao da je jezik njegova kuća, pisao je puno, pisao je mislim lako, pisao je dobro, i nadahnuto i kontrolisano u isti mah, i nije samo pisao – Teofil je kao čitalac bio nedostižan i nenadmašan, Borhes je o sebi rekao da se ponosi više knjigama koje je pročitao nego onima koje je napisao, Teofil se nije hvalisao onim što je u svojoj žeđi pročitao, ali se to prostranstvo itekako odražavalo na ono što je sam pisao: pojavljivalo se kao sposobnost da naoko trivijalnim stvarima priđe iz neočekivanog ugla, očitavalo se u sve većem leksičkom bogatstvu i, napokon, urodilo je neznano tačno kada rodivšom se sposobnošću da sam stvara nove reči, čitaocima nepoznate, ali koje se same tumače svojom slikovitošću, ili im okolne reči sestrinski priskaču dajući im pun smisao.

Teofil je među prvima uočavao zlo, razotkrivao ga je onima koji se radosno prepuštaju navici i koji svoju rasudnu moć čuvaju za neko buduće vreme, unapređivao je stalno jezik, želeo je da bude deo mobe koja bi opravljala našu dugo upropašćavanu zajednicu, da li je pridoneo zajedničkom boljitku? Nadam se da jeste. Ili da kažem „bumo videli“?

Nisam ga na moju sramotu i na moju žalost posetio otkako je bolestan, zavaravao sam se njegovim kolumnama, koje jesu bivale sve ređe, ali su stajale uporno kao bedem između Teofila i Smrti, u Novom Sadu sam, na Varadinskom mostu, mogao da zamislim koliko Teofila srce vuče da bude sa ustanicima, znao sam da ne može, ali nisam znao da mu je preostalo tako malo dana.

Pa sam u „Danasu“ video kolumnu iz njegove arhive, nova se nije pojavila zbog sprečenosti autora, tako nekako je bilo rečeno, i ta stara kolumna trebalo je, znam, da ga štiti od onoga što se približavalo, ali nije to bilo u moći stare kolumne, „Ćaci, vrati se“ je to još mogla, ali bila je poslednja.

Izvor: Danas

Piše Ljubomir Živkov: Naopački đaci

Ljubomir Živkov, tekst za Peščanik.net, 7.2.2024.

Ura! Ispunio mi se tisućljetni san, odvojila se Crkva od Države! – uzviknuo sam, brzopleto, na Svetog Nikolu minulog leta Gospodnjeg: država se ogrešila o stanovništvo izigravši ga sa predumišljajem, jedne glasače oštećujuć, druge primoravajuć da učestvuju u organizovanom kriminalnom poduhvatu, i među jednima i drugima ima zacelo i vernika, a Sveta matera neće o tome da zucne nijednu reč!

Tako je, majko, vrhovno državno zakonopravilo ti bezmalo ceo vek brani da stupaš sa državom u prijateljske, bračne, ljubavne i poslovne veze, a ti i država to stalno radite, ti si gazila ovozemaljske ustave koji osam decenija zabranjuju tu slatku osmozu sa državom, a država je gazila ono što je sama ubacila u ustav, po uzoru na druge laičke države.

Sedamnaestog decembra dogodila se prevara stoleća, greh u koji su upletene bezmalo sve državne ustanove, u kojem su učestvovale hiljade duša, čak i duša koje obitavaju u drugoj državi, pogaženo je mnoštvo hrišćanskih normi na čelu sa onom koja zabranjuje krađu, a Sprska pravoslavna crkva ne beše ništa primetila, ili bejaše primetila, ali ne ushtede da kaže istinu, a, opet, ne beše rada ni da se sestrinski pridruži državi u istrajnom i drskom poricanju onoga što je potonja brižljivo upriličila i učinila! Ali zašto bi se patrijarh upuštao u stvari koje nemaju veze sa njegovim poljem delovanja, kad ima na raspolaganju lingvistiku, semantiku, semiologiju, zar nije slađe raspravljati o rodnoj ravnopravnosti imenica nego o tričariji koja se tiče jedino svakodnevnog života i budućnosti sestara i braće u Hristu?! Njegova svetost žalosti se zbog višepartijskog sistema koji deli Srbadiju, rođenu da bude ujedinjena u bogobojažljivosti i u štovanju kako crkvenih svetinja tako i simpatičnih marifetluka kojima država sve otvorenije pribegava.

Crkva dakako nije jedina kojoj je svejedno šta se zbiva u dolini plača, koliko sam primetio, samo dvojica akademika drže da ima nečeg trulog u državi Danskoj (Banjskoj, kako vam drago), kakve su to organizacije koje žive na teret stanovništva, a koje na nedaće tog istog stanovništva ne daju pet para!? Koje sve nauke, koja sve naučna postignuća obuhvata slovo N, u skraćenici najslavnije naše udruge? Za SANU postoji istorija, romantizovana, prožeta mitovima i sanjarijama da smo narod nad narodima, i postoji šta još, ćirilica i ugroženost jezika serbskago, ko se u SANU bavi pravom, ko je posvećen sociologiji, zar niko tamo ne vidi da je država izvor, jamac i korisnik istrajne i posvemašnje neravnopravnosti?!

Najviši državni velikodostojnik (u daljem tekstu: Jedini) pohodio je slavnog vladiku, Pahomija, koji ne se znae je li svojevremeno poklekao pred iskušenjima putenosti, ali, ako je i bilo istine u onome što se o Njegovoj preosvećenosti govorkalo – zar nije hrišćanski i svetosavski oprostiti mu to, dobiti od Preosvećenosti blagoslov i, zašto ne, neki mudar savet? Vladara kontroverzni velikodostojnik možda baš tom tamnom stranom svoga žitija privlači, kao što se naopački đak dopada odlikašici. Pahomijev slučaj zastario je na sudu, ali sam vladika nije zastario, a nije zastario ni Milan Nedić, kome mora da je bilo puno srce ako je sa nebesa pratio parastos u prestonici, osam decenija protekoše otkako nas je napustio dobrotvor srpski i nemački, a četvrt veka otkako je ubijen Slavko Ćuruvija, privatnik koji nije imao sreće, država je sebi na velika zvona halalila zločin koji je smislila, platila i sprovela ako se tako može reći u život, ispred Apelacionog suda, nezavisnog koliko je i vascelo pravosuđe nezavisno, okupilo se nekoliko stotina onih kojima presuda nije po volji, ogromna većina ujedinjena je u ravnodušnosti, malodušnosti i bezdušnosti, živnućemo i okupićemo se saborno i svetosavski kad bude osvojena neka medalja, tada će nas biti milion, domar Starog dvora otvoriće radosno blagoslovene dveri da se viša bića popnu na terasu, u pratnji sportskih radnika, vođe puta, ministra sporta; pobede i slava ono su što nam treba, što nam priliči i što nas vozdiže, tada će Skupština grada pripadati svima nama, a ako ispred nje gunđamo zbog drske izborne pljačke onda u predsoblju stražari falanga specijalaca, tako je kako je, a dokle će biti tako – ne znamo.

Post festum

Ljubomir Živkov, kolumna ''Retrovizor'' za portal Istinomer

Izborna svetkovina je minula, dolaze sumorni, jednaki dani, nalik koloni Hitlerovih vojnika na kraju rata, vojnika iznurenih, prisilno ostarelih, mršavih i, gle, pogurenih, bez uprtača, gologlavih, a šta je zapravo ta izborna svečanost? To je obred u kojem Vrhovno biće iz masovnosti događaja obnavlja vlastitu snagu, otklanja nakupljeni umor i čisti organizam i duh od neznatnih nesavršenosti pojavivših se u vremenu nakon prethodne svetkovine. Takozvani izbori – ko ih ne zna skupo bi ih platio – služili su, davnym davno, da se ispolji i ovaploti volja birača, i jesu svojevremeno bili smišljeni da se, nakon nekoliko godina, staranje o dobrobiti zajednice poveri nekome ko je ostavio utisak da bi zajednicom mogao rukovoditi još bolje nego ovi koji su shodno zakonu izbore raspisali, avaj, bolesna ideja o smenjivosti vlasti u Srbiji je zatučena kao zmija koja je u vinogradu mučki zasiktala između dva čokota: izborna svetkovina služi da pokaže podanicima da u našem raju nema dijalektike, nema promena, pogotovo ne na samom Olimpu zvanom zbog nečega Predsedništvo.

Istorija i politička teorija ne poznaju nijedan način podvaljivanja na izborima koji nije primenjen kod nas: od samovoljnog raspolaganja zvaničnim i crnim budžetom i svim državnim resursima, od monopola na javnu reč i samoreklamu na režimskim televizijama i u tabloidima (televizije na večitoj i neograničenoj usluzi vladaru takođe su tabloidne, uključujući i starofrajlinski RTS, koji još i prinudno svakog meseca plaćam!), preko podmićivanja birača (penzionera, omladine…), preko pretnji članovima partije da će ostati bez posla ne budu li primerni vojnici, preko pretnji celokupnom stanovništvu da će, ukoliko ne glasa za vladara, sutra ostati bez plata, bez posla, bez Kosova, bez grejanja, bez ruskog gasa i ne znam čega sve još, pa do dovođenja živih bića iz druge države u Beograd, da protivzakonitim i protivprirodnim glasanjem pridonesu trijumu cara-sultana! Prestonica je dobila ne zna se koliko, deset hiljada, petnaest hiljada, novih tobožnjih žitelja, koji su to postali samo na papiru i samo u svrhu i slavu glasanja, i nakon kolosalne nameštaljke i spektakularne lagarije careva desna ruka Anuška pozvala je saučesnike na slavlje, a trijumf je malo docnije potvrdio i sam car, da bi nakon ne znam koliko meseci sveprisutnosti i neumoljivog samoreklamiranja potpuno iščezao u, evo, tri dana, koliko traju protesti, plač i škrgut zuba onih koji su izigrani!

Domaći podvaljivači, kojih ima ne znam koliko hiljada, potpomognuti su i iz međunarodne zajednice. Moj brat u Hristu, i u slavenstvu, Vladimir Bilčik koji je kao izaslanik preslavne Evropske unije nadzirao izbornu svetkovinu poslao je poslodavcima, ali i svetu, urbi et orbi, izvješće da su izbori protekli glatko! Šta je gore, ako ovaj sin Evrope nije sposoban da razluči istinu od laži, dobro od zla, poštenje od kriminala, ili ako raspolaže osrednjom moći opažanja i osrednjom rasudnom moći, ali su mu obe pomućene nečim što je od nadziranih dobio? Oho, bih li pre nekim od naših nezavisnih sudova, ili pred ubogim sudijom za prekršaje, mogao da belodano i nedvosmisleno dokažem kako je visoki predstavnik visoke unije korumpiran?! Nemam nikakav presretnuti razgovor, ni dokument, ali se pitam radi li se ovde o nedoraslosti zadatku, ili o nečem još ružnijem, pri čemu se te dve pretpostavljene mogućnosti međusobno naravno ne isključuju: da je činovnik EU, i ravnodušan prema životu građana Srbije, u čemu dakako nije usamljen, i da je dodatno odobrovoljen na terenu koji je u ime naprednije civilizacije trebalo da nadzire!

Imamo, doduše, i drugog posmatrača iz prebilog svita, Stefana Šenaha, koji je izbore nazvao šokantnim, te ga u nemogućnosti da mu se neposredno obratim na ovaj način pozdravljam, ali ne pozdravljam Anuškinu imenjankinju iz Italije koja mudro reče kako ima još prostora da se izbori u Srbiji učine još boljim, još savršenijim, ciao for ever!

Ali pustimo furešte, i pozabavimo se još malo našima i nama! Svaki dvadeseti birač polaže sve nade u Nestorela, pulmologa koga je podsmevanje koroni učinilo preslavnim, izborna svetkovina obelodanila je da praznoverje, lakovernost, mitomanija i neprosvetljenost imaju u Srbiji jako uporište, preradosni i prenasmejani Nestorović je u trenucima trijumfa i ekstaze uzviknuo da se neće priključiti ni Srbiji protiv nasilja, ni sultanovoj besprekornoj mašineriji, da bi već dva dana docnije rekao kako bi se moglo desiti da u nekim stvarima podrži SNS: da li će podupirati dalje gaženje Ustava i morala, ili će SNS, iz zahvalnosti što mu jedan tako harizmatičan čovek osigurava većinu, zakoračiti u čarobni svet paranormalnog – bumo videli.

Piše Ljubomir Živkov: Eppur si muove

Ljubomir Živkov, kolumna ''Retrovizor'' za portal Istinomer

Arhiprestupnik drsko podmićuje mladež, potkupljuje starež, čiji sam i ja dični pripadnik!

Ura! Ognjen Koroman nije više sam!

Mislio sam da će u povesti sporta i u povesti tiranije ostati kao jedini sportista koji je primetio da nešto u zajednici opasno ne štima, i ne samo što je to uočio, iako to ne spada u njegovu profesiju, nego se i javno suprotstavio bezakonju u dvema sestrinskim despotijama, sportiste sam ocrnio koliko god su mi moje izraž. mogućnosti dopuštale, da su korumpirani onim što od despotije dobijaju i onim što se od despotije nadaju, da trče na svaki prijem kad ih samodržac pozove, da niko od njih nema nijednu primedbu na vladavinu koja ja uništila moral, privredu, državne ustanove, koja milione građana svakodnevno čini sve siromašnijim, građanin Đoković Novak je posetio i Vesića, i Vulina, i Vučića, čime je milionima obožavalaca poručio da mu je stanje stvari po volji, pa sam pitao sam sportiste koji me, gle, ne udostojiše odgovora: imate li vi kakvu svojtu, komšije, poznajete li nekog penzionera, jeste li primetili armiju prosjaka, silesiju beskućnika, ili vam je u glavi samo kako da vam vajni savez plati pripreme, boravak na olimpijadi, i koliko će vas država preplatiti ako vam se posreći da osvojite medalju! E sad. U nemogućnosti da im se neposredno i ponaosob obratim, pozdravljam, ovako: Dejana Bodirogu, Vanju Marinkovića, Miću Berića, Predrag Drobnjaka i Dragoljuba Vidačića, potpisali su proglas koji je od režima ocrnjen koliko god su dični feudalci to umeli, mislim da je jedino Vanja još aktivan igrač, ali bi mogao izleteti iz reprezentacije Srbije, jer su sve sportske glavešine oduševljene samodršcem; neću ni da mu pamtim ime, vođu odbojkašica, koji je zlatnu medalju okačio oko vrata caru, a car ga nije prethodno upozorio da to ne čini, nego je svetosavski primio nezasluženi dar, i ne znam šta je gore, ako se darodavac odrekao svoje medalje, ti si za zlato žeženo zaslužniji od mene, o svetli care, ili ako je kod kujundžije, o trošku Saveza, naručeno još jedno ekstra znamenje, pa je prijatelj odbojke tako primljen u porodicu odbojkašica.

Ko god potpiše zloglasni proglas svestan je da se može kad-tad sučeliti sa zlopamćenjem i osvetoljubivošću vladara, a dok ih ne stigne teška ruka prvoozlojeđenog, tu je Anuška, koja se iz književnosti preselila u našu stvarnost i tu prosiplje ulje da bi sve što zamisli Sila Višnja išlo kao podmazano, Drobnjaka je proglasila licemerom stoleća i svemira, njegovo je licemerje beskrajno kao vasiona, bravo, prvosveštenice Kulta, a iskrenost i nekoristoljubivost Rebračina, Dejana Tomaševića i Branislava Ivkovića, nelečenog slobinca, isto tako pripada kosmičkom bezmerju i neizrecu!

I muzičari su na mom ličnom stubu srama, ali ću sada pohvaliti šest imena, Biseru, Vasila Hadžimanova, Ramba, Marčela, Bojana Zulfikarpašića… Što se poizdalje neće ni primetiti, stub je visok kao ono držalje nad držaljima za zastavu nad zastavama kakvo je car hteo da napravi, a kakvo nemaju ni države prividno mnogo veće od naše.

Hrabrec car se vinuo do Kol centra, odakle njegovi plaćenici zivkaju birače kršeći time desetine zakona i sve suspendovane i zaboravljene moralne norme, rad Kol centra košta đavo i po, to tobože plaća lično Partija, iz lično svog partijskog džepića, ali slobodan sam da u to debelo sumnjam, jer car u kampanji čini sve što mu, uznemirenom i sve manje voljenom, padne na njegovu usplahirenu pamet, da i ove izbore na silu boga dobije. Putuje po Srbiji o ličnom, porodičnom, ili partijskom trošku? I u to odbijam da verujem. Da ne govorim i ja o onome što arhiprestupnik i ne krije: podmićuje mladež, potkupljuje starež, čiji sam ja dični pripadnik! Biračko telo (da ne kažem: truplo) Srbije raspolućeno je na jeretike, koji vladara ne ljube, i na drugu skupinu, gde su pravoverni koji se od cara nečemu nadaju i gde su iskušenici koji se boje da će – ne budu li ponizni i uslužni – izgubiti posao, Srbija je ni na nebu ni na zemlju, u čardaku je gde se nadežda i jeza od moguće kazne sudaraju, smenjuju jedna drugu, ili u predizbornoj osmozi postaju nelagoda kojoj sociolozi još nisu dali ime.

Nema u istoriji nadmetanja nijednog turnira u kojem su učesnici bili toliko neravnopravni (o turnirima i dvobojima postoje pisani tragovi još iz Rima), protivnici tiranije ne mogu ni na jednu dalekometnu televiziju, dok samodržac gostuje koliko god mu njegov metabolizam omogućava, i to gostuje kod idolopoklonika koji se polomiše da mu boravak u studiju učine što prijatnijim i delotvornijim. Zato su glasovi poput Bodiroginog dragoceni: pridoneće, nadam se, da neki kolebljivci, lenjivci i snobovi razmisle pre nego što se još jednom budu odrekli biračkog prava (koje je sa velikim trudom i uz velike žrtve osvojeno, i civilizacijska je tekovina!).

Neko će reći da su ovo sportisti koji ne zavise od samodršca, ali to je tačno jedino ako potonjem ne pada teško njihovo nenadano izdajstvo: u protivnom bi se prijatna kolotečina njihovog života i te kako mogla promeniti.

Otvorena pisma

Željko Mitrović, kolumna za portal Istinomer

Ko bi rekao da će obnoviteljka epistolarne književnosti u ovom umnogome unesrećenom i unesrećujećem veku biti prvosveštenica sekte zvane REM? Sekta je posavetovala Željka Mitrovića da ubuduće nedvosmisleno stavi do znanja publici ako je reč o izmišljotinama veštačke inteligencije, a koje se tiču određenih ljudi; posavetovani je odgovorio umereno podsmešljivim pismom i poslao rukovodilji REM-a Zekić Oliveri pesmu “Fly me to the Moon”, što je potaklo adresatkinju da mu još šaljivije odgovori, a čitava prepiska govori koliko su zadovoljni i koliko su prostosrdačni pripadnici olimpijskog plemena, koliko uživaju u bezazlenosti i ispraznosti igre, pošto su o nenapadanju blagovremeno sklopili mračni pakt.

Retrovizor mora biti zvučni zapis, pa ću se, iako nisam ni recitator, ni glumac, ni rapsod, ni reper, odvažiti da ovaj izliv prijateljstva i razmetljivosti glede domaće lektire pročitam, u nadi da ga moja dikcija, šprahfeleri, urođeni i novostečeni, neće previše oštetiti ili osiromašiti. 

„Poštovani gospodine Mitroviću,

Upotreba savremenih tehnologija mora biti kontrolisana i svrsishodna, što Vi sa svojim centrom za razvoj digitalnih virtuelnih video tehnologija (DVVC) vrlo dobro znate. Isto kao i što znate, da bez obzira što izigravate Boga, pravila i procedure moraju da budu iste, pa i za Vas, koji se ovih dana potpisujete kao satiričar, ludi Zeks! Iz Vašeg saopštenja shvatili smo nekoliko stvari i ozbiljno se zabrinuli: Prvo, da će uskoro da se pojave Stevan Sremac i Branislav Nušić, i da će da gostuju na Hit tvitu.

Drugo, da posedujete tehnologiju koja vraća iz mrtvih, ali, nema brige, ima nade i za nas obične smrtnike, pošto će ostatak čovečanstva tom tehnologijom ovladati za nekih tri do šest meseci.

Treće, da ste željni putovanja na mesec, gde ćete sa Sremcem, Nušićem i ostalim slobodnim duhovima da se borite protiv inkvizicije i srednjeg veka.

Sve zajedno, u prve dve stavke ne možemo da Vam pomognemo, a kada je reč o trećoj, preporučujemo da nikako ne idete ruskom Lunom, bolje da probajte dronom.

I jedino je važno da shvatite, ovde, ili na mesecu, da REM mora da postavlja neke granice, pogotovo onim idejama koje nas, sve zajedno, izbacuju iz svake orbite.

I to ćemo nastaviti da radimo, gde god bili i Vi, i Nušić i Sremac i svi ostali slobodni duhovi.

I slobodno uživajte. Što bi rekao Sremac: “I mesečina može biti pogled na svet”

Otvoreno pismo zar nije krasan dokaz da živimo u otvorenom društvu, hoću reću u društvu gde se visoka državna službenica, jedna od zapravo najmoćnijih pojedinica u našem feudalnom ustrojstvu, šaljivo, po uzoru možda i na najvećeg živog šaljivdžiju u našem govornom području, obraća najvećem medijskom silniku, a koji je na službi našem vladaocu i vlasniku! Piše mu tonom koji otkriva zajedničko sladostrašće onih koji su na vrhu, i razotkriva koliko ne mari autorka ni za javnost, ni za ćudoređe, niti za zakon, čija bi ona ponizna i savesna sluškinja imala biti, utoliko više što je rukovodeći kultom zvanim REM, na čiji se vrh drsko uspentrala, zaradila novca ni sama ne zna koliko. 

Da je sreće, pristojnosti i zakona, vlasnika Pinka bi REM izvestio kako mu se zbog zloupotrebe veštačke inteligencije u lične i nedostojne, a nadasve nezakonite svrhe, oduzima pravo da se njegova televizija vidi po celoj Srbiji! Ili je REM mogao da mu makar zvanično i javno pripreti: “Građanine Mitroviću Željko, napravite li još jednu ovakvu šalu, koja Vama srce veseli, ali koja je jadna i protivzakonita – ostaćete bez takozvane nacionalne pokrivenosti, pa gledajte kako ćete platiti svim maorima, parketarima, dekoraterima, tišljerima i ostalima koji će dovršavati Vaš cenj. zamak na Dedinju!” Ne bih REMU zamerio ni da je g. Mitroviću bez prethodog upozorenja jednostavno oduzeo nacionalnu frekvenciju: “Na ovu odluku REM-a nemate pravo žalbe, a na snagu stupa samim činom objavljivanja na televiziji Happy, koja bi trebalo da vam je uzor po istinskoj kreativnosti i otmenosti.”

Nadam se da će Oliveirino delo nadahnuti i druge rukovodilje i druge državne ustanove da se late pera, i da daju oduška svak svom spisateljskom daru (ovoliko se radosti i raskošnih rečenica nakupilo u vlasnici REM-a, jer se odrekla novinarstva radi blagonadziranja svega što u skromne domove podanika kulja i šiklja sa televizijskih ekrana), pa ćemo možda uskoro čitati i neka nova otvorena pisma. 

Nova Zagorka

Ljubomir Živkov, kolumna ''Retrovizor'' za portal Istinomer.rs

Srce je mudroga u kući gdje je žalost, shodno ovoj istini iz Sv. pisma vinula se predsednica Vlade u Bačku Palanku gde je bilo pogibija, ne toliko zbog oluje koliko zbog bonace koja je zavladala u opštini i drugim državnim nadleštvima, koliko znam nije otišla na adresu gdje je žalost, susrela se radije sa gradskim i opštinskim velikanima, to je sigurno bilo obostrano srdačno, ta sve ih veže pripadnost istoj umalo ne rekoj crkvi, partiji, ali se mudrica ne znadijaše ponašati kako Bog miluje, nego je stanovnike Palanke, koji danima protestuju, hladnokrvno upitala: “Šta vi nama zapravo spočitavate!” Možda je i u pravu, nevreme je pokidalo kablove, u kablovima je bilo struje, i desilo se to što se desilo… Premijerkina vizita Palanci nije dobila pohvale, ali zar nije moglo biti i gore? Kako nas je prosvetlila povodom nesrećnog pada helikoptera: beba ne bi preživela ni da helikopter nije doleteo po nju, a nije ni ovako preživela… Tako je mogla reći: “Mi smo ceo sistem snabdevanja strujom nasledili od prethodnog režima, nismo mi, nije Aleksandar Vučić uveo napon od dvesta dvadeset volti, da je prethodna vlast, po uzoru na naprednije zemlje, uvela struju od sto deset volti, danas bi u vašem simpatičnom gradiću bilo duplo manje nastradalih, pa ja ne bih možda ni doputovala…”

Njezin šef je, čuvši šta se sve desilo građanki koja je o porodičnom nasilju govorila na protestu, žovijalan kak i vsegda, upitao da nije možda on kriv što se neko udao, ili što se nesrećno udao, pa nisi bio provodadžija, ali ovakvim pošalicama zar nam ne pokazuješ, hiljaditi put, da ti do običnih ljudi, a koji se nisu učlanili u tvoju partiju, nije nimalo stalo?

Na Vulina, koga je jedna prilična sila prilično teško optužila, primenio je besmrtni obrazac “ne dam Batu!”, neće dati ni Aciku… Slutim da će Vulin postati ikona srpstva i Srbije, na pravdi Boga naruženih na pasja ako se tako može reći kola, možda aktivisti nabavljaju sprej kojim će pored “Kad se vojska na Kosovo vrati” biti živopisan šef tajne službe i slogan “Što je više kleveta i laži, Vulin nam je sve draži i draži!”, pisao sam već o sličnostima naše vladajuće klase sa mafijom, čije se Vjeruju može opisati ovako: ko god je odan Kumu, biće pod punom zaštitom Cose nostre, šta god učinio protiv zakona, običaja, morala i koječega drugog, na tom moralnom načelu opstojava mafija, još duže nego naša savremena vrhuška, ali se potonja ravna prema starijim, proverenim uzorima. Ako je neko pouzdano naš – atestirani član, pripadnik bratstva – neće nikada i nipošto biti pušten niz vodu, šta god da je uradio onima koji nisu naši. To je isto načelo koje smo svetosavski primenjivali na ratne zločince: nije važno je li general prekardašio u borbi za srpstvo, neka je počinio i ono što dušmani zovu genocidom, Srbin je, i prema tome je izuzet od konvencionalnog prava i dosadnog miroljubivog i tobože čovekoljubivog ćudoređa!

Sam Vulin, koji ne može u Sjedinjene Američke Države, može u Kanadu, kod ženine tetke, Bog je poživeo, ako se baš uželi severnoameričkog kontinenta, a šta će u majci Srbiji biti sa njim Bog sveti zna, i vlasnik naš možda zna, a možda se tek sprema da odluči, zaista, šta će sa bivšim julovcem, negdašnjim borcem za radničku pravicu, osobom koja je oblačenjem u uniforme šivene po njenom vlastitom dizajnu i po njenoj ličnoj meri pokazala da je zrelosti što se tiče na nivou provincijalnog adolescenta, zvanog u Vojvodini dzindzov, ali koja je hvalila gospodara više nego što ima hvale u svim troparima i psalmima zajedno.

Sam Vulin, ako nisam nešto propustio, kao da je u zemlju propao, u bački černozem od kojeg je sazdan, ili u neki od podruma tajne službe, nisam naišao ni na kakav njegov direktorsko-informativno-bezbednosni ispad, hoću reći izjavu, ili obznanu, verujem da – dok tihuje na mestu tajnom kao što je tajan i njegov uzvišeni posao – umuje ovako: “Zašto ne bih i ja krenuo Zaginim stopama? Zar ne bi za sve, na čelu sa mnom, bilo najbolje da mudro ćutim, da se nigde ne pojavljujem, da ništa ne remetim, da ništa pogotovo ne popravljam, znači, da se živ ne čujem, a da ostanem direktor dok ne odem u penziju, ili dok ne postanem još koji put ministar policije ili odbrane?! Naši bi me mogli snimiti kako izlazim iz ofisa, sa fasciklom koja mi zaklanja profil, a koja je krcata činjenicama o mojoj nevinosti, i o podloj prljavštini Vašingtona, tako bi se videlo da sam živ i da radim bezmalo koliko i predsednik, ili bih se mogao možda i ukazati na kakvoj vanrednoj sednici Saveta odbrane, ili Komisije za nabavku dronova-samoubica, gde bih samo ćutao, sa tamnim naočarima, kao i Dolovac, ili radije kao jedan od braće Bluz?”

Ali zašto naš gospodar ne zamoli svog pravnog naslednika Vučevića da optuži Vulina za sve ono što potonjem Amerikanci, crk. dabogda, stavljaju na dušu, pa da tužilac to prvog sledećeg radnog dana u celosti i sa iskrenim gnušanjem odbaci, zašto odustati od mehanizma koji je savršeno funkcionisao kad se advokat Vučević beše okomio na najboljeg studenta Pravnog fakulteta?

Trenutak istine

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer.rs, 26. 7. 2023. 

MVP ne haje za slavu na svetskom prvenstvu, mi treba da hajemo još manje.

Najveći košarkaš svih vremena (NKSV), koji je naravno Srbin, neće nastupiti za Maticu srpsku koja je taman bila naumila da upravo putem njega osvoji barem srebrnu medalju na takozvanom Mundobasketu.

Živeli smo u preobilju vesti, reportaža i eseja o Nikoli Jokiću: rekordi, rekordi, MVP, jednom, dvaput, ponizio ovog, ponizio onog, potopio ovog, srušio onog, to ne beše dovoljno, moralo se stalno znati šta rade njegovi braćani, kako se provode kad odu u blagosloveni Denver, kako im se zovu konji, ko rasne atove/ate timari kad mlade gazde odu na posedak kod bate, koju pesmu Ere Ojdanića MPV pušta po sto puta, rizikujući da ga opomene, ili čak i kazni, šerif, ali u čijim bi službenim kolima mogao biti Stiven Sigal, prijatelj Srbije, koji bi, pred kamerama, sve zataškao i koji bi od izgrednika i od njegove braće uzeo autograme na ćirilici…

Slatkom poistovećivanju Srbadije – oličene najvećma u tabloidima – sa glavnim bratom Jokićem, i sa dodatnom braćom Jokić, ne beše kraja i naslade ne beše nikad dosta, a onda je, uz otkazivanje dolaska četvorice ili petorice drugih košarkaša, stigla depeša da MVP neće obući srpski dres, da neće predvoditi našu momčad na putu do uveliko zamišljenog trijumfa!

Iako je MVP ovo odlučio vođen krupnosopstveničkim interesima i planovima, na šta naravno da ima puno pravo, ovo je za, kak se danas veli, napaljeno navijaštvo besplatan lek! Nehotice, ili i nesvesno, naš čovek, naš natčovek preko bare šalje paket koji bi naša carina mogla da zavede kao tugu i opomenu: “Cenjeni zemljaci, uvaženi navijači, prijatelji košarke, znani i neznani, veleštovani rodoljubi, obožavatelji pobeda i medalja! Napravili ste račun bez krčmara! Ne moram ni da vam nabrojim zbog čega mi se sve ne ide na svetsko prvenstvo, ono nema istovetan značaj za vas i za moju velenkost! That’s it!”

Kao i u slučaju Đokovića, na pojedinca koji gleda svoja posla sručila se nesnošljiva saborna frustriranost: novinara, navijača, ali i običnih, naizgled razboritih ljudi. Svi su, u mutnoj čežnji za natčovekom, koji bi dakako bio našeg porekla, i u svom bolesnom snu o višoj sportskoj rasi, lakomisleno i parazitski pomislili: mi ćemo uzeti zlato, jer je MVP Sr-bin, pokazaćemo i Evropi i NATO paktu, i Beloj kući, i Kući slavnih, ko je na ovoj planeti tata za košarku, bio i ostao, nakon nekoliko manjih kriza!

I Đoković je, kao sada Jokić, iskoračio bio iz čaure u koju ga je nacija presrdačno, samovoljno i punonadežno zatočila, ja ne pratim to, ali preskočio je najmanje jedan Devis kup, ima čovek svoj ritam treniranja, putovanja i takmičenja, MVP može takođe biti umoran i prezasićen nakon uspešnih sezona u dijaspori, ali su dosadašnji najrevnosniji pripadnici kulta – dosadnog i antipatičnog, glupog kao i drugi kultovi što su glupi – okrenuli ćurak naopako, odriču ga se preko novina i neće priznati dugove ako ih verolomnik bude napravio na njihov račun, ne zanima ih, odsad pa do večnosti, ni da li će biti MVP, ili će biti rupa u narednim sezonama, ali u ujdurmi zvanoj Jokićeva izdaja ima, po moemu, nešto lekovito, otrežnjujuće, ako ne baš isceljujuće: “Nemojte se, kad Đoković pobedi, ili kad ja nadigram druge pripadnike NBA, priljubljivati, kao pijavice, uz uspeh u kome nema nijedne mrvice vaše zasluge, jer je to priljubljivanje nehigijensko, nepoželjno, nelogično, i iscrpljujuće je: dičite se svojim navijaštvom, kao da je to neka veština ili vrlina, i kao da je to nešto što vam mora biti uzvraćeno onako kako ste sami zamislili! Shvatite da se poput filmskih gledalaca uživljavate u ulogu, narav i sudbinu pojedinih junaka, ali to u bioskopu traje sat i po, a ovo vaše prerasta u hronični poremećaj; kad biste se, naprosto, i sami trudili, i postupno napredovali, svak u svojoj struci, svak u okv. sv. mogućnosti – neki uspeh, ma bio i neznatan, privremen, ili prividan, potkačio bi i vas. MPV je novotarija, izum statistike, naučne tobože discipline koja vam je zagorčala sve teniske mečeve Novaka Đokovića, a druge i ne gledate! Nemojte, to je za vaše dobro, govoriti ‘mi’ ma koju medalju da je osvojio neki Srbin: vi ste tu puki posmatrači, samoproklamovani znalci, dokoličari! Niste uključeni čak ni ako ste kao poreski obveznici nevoljno finansirali pripreme reprezentacije, odlazak izabranog tima, boravak tamo! Ne treba da govorite mi uprkos tome što ćete vi snositi troškove premija koje će širokoruki vladar podeliti osvajačima medalja, sve to, što bi rekao pisac Crnjanski Miloš, ne zavisi od vas! A tek ono što se posreći pojedincima u dijaspori, nema sa vašim životom ništa zajedničko: to što potičemo iz istog govornog područja ne drži nas zanavek u istoj kaci!”

&

Zaista, nije li svejedno, za život pojedinca u Srbiji, ali i drugde, hoće li košarkaška reprezentacija biti na dnu, u sredini, ili čak na samom vrhu? To jeste važno igračima, njihovim bližnjima, selektoru i struč. kak se veli štabu, te Savezu: u pređu koja tobože povezuje tabelu Mundobasketa sa Srbadijom, razasutom pred milionima televizora, upredeno je mnoštvo proizvoljnosti, neznanja, neistinoljubivosti, samozavaravanja, mitova, preterancija, podsvesti, neostvarenih ambicija, upredena je, kao konstanta, nit razmetljivosti koja je naličje ili nusprodukt trajne nesigurnosti i opravdanog osećanja nedoraslosti životu.

Dom za posrnule devojke

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer, 17. 7. 2023. 

Ne znam s kim bih radije uporedio najnovija Gesta Dei per Vulin, dela Gospodnja putem Vulina, Oca Srpskog Sveta: dvema grešnicama koje bi u svojoj zemlji mogle dopasti dugoročnijeg apsa, ponudio je utočište i studentsku skrb u Srbiji. Da li naš Fuše osniva internat poput domova za posrnule devojke, kakve je naročito imala jedna crkva, koja neka ostane anonimna, mada nije, ili mi više budi spomen na otimanje velikih sila za fizičare kadre da naprave dalekometne rakete, a zašto ne i atomsku bombu – pokojni fon Braun je nakon slavne službe u Trećem rajhu pripao Americi…

Dve Srpkinjice iz Sarajeva su i po jednom i po drugom kriterijumu privukle pažnju vizionara Vulina: veličanje ratnih zločina i ratnih zločinaca je po zakonu Bosne i Hercegovine – čije su državljanke – krivično delo zbog kojeg počiniteljke mogu dopasti višegodišnje robije.

Vratimo se iz našeg prezlatnog veka načas u vek mračnjaštva: devojke koje su u ono doba zatrudnele, a nisu bile udate, crkva je, baš zato što su počinile greh, primala u svoja specijalna odeljenja, gde su pitomice postajale robovska radna snaga, a dobročiniteljka crkva je bebama raspolagala kao svojim zasluženim vlasništvom. Pomenute Sarajke su se ogrešile o adete svoje okoline, nisu obrukale porodice, dapače, ali su ogorčile stotine hiljada sugrađana i našle bi se pod udarom tamošnjeg zakona. S druge strane, baš tom svojom zovimo je starinski posrnulošću, privukle su pažnju Oca Srpskog Sveta, jer ono što je greh u nesrpskom svetu, dika je i radost u Srpskom svetu, pa su grešnice iz skučenog sveta lokalnog, domicilnog ćudoređa premeštene i u bolju zemlju i u višu sferu: devojke koje su na dan pomena žrtvama Srebrenice oduševljeno klicale Ratku Mladiću, a jedna od njih je odgovorila nekome ko ju je blagoukorio „ma nek smo vas pobili”, zapravo su pandan najnaprednijim fizičarima potkraj Drugog svetskog rata: za atomsku bombu o kakvoj sanja rukovodilac naše tajne službe mlade Sarajke su udvostručeni Fon Braun.

Ovo nije tajna akcija tajne službe, devojke nisu pacovskim kanalima prebačene ispod Drine u Srbiju, da bi živovale u tajnim lagumima i lavrama gde se stvara propaganda Srpskog Sveta, nego su napadno, već sutradan po posrnuću – koje je istovremeno bilo čin njihovog uznesenja! – bile blagoizveštene da ih u Matici, u Praognjištu Srpskog Sveta čekaju svetla budućnost i slava: „Ako ne mogu da kročim na američko tle, mogu iz druge države da preuzmem devojke koje su tamo prestupnice, a koje su velika nada srpske propagande!”

Dosta o njemu, gde su ostali, šta rade? Ana Brnabić drži da je u jeziku uznapredovala toliko da se može rugati Draganu Todoroviću, pravnom nasledniku Glišićevom (Milovana, hoću reći, ne Glišića iz Anine stranke, iako je potonji sada slavniji), Todor piše narodnim jezikom valjevske nahije, to u „Vremenu” čini trideset godina, jedino ga je Ana, kao da je učenica drugog razreda O.Š. „Ratko Mladić”, uhvatila da ne piše slovo „h” u glagolu „uhvatiti”, pa ga je izvrgnula svesrpskom ruglu, dokazujući na ovom ogrešju o pravopisanije da se „Vreme” sunovraćuje u ništavilo, dočim će njezina stranka, čiju propast „Vreme” predviđa i verujem blagoočekuje, trajati dok je Sunca i dok je Mjeseca!

Moje kolege čija dela obitavaju na internetu, najčešće izostavljaju datum kad se nešto desilo, prenebregavaju, to je valjda zakonopravilo novog života, i gde je nešto rečeno, i kojim je dobrom rečeno, pa nisam načisto jesam li naišao na nešto iz predsednikove nepregledne zaostavštine, ili sam pročitao nešto što predsednik iznova misli i nanovo nam poručuje: da bi mu srce bilo na mestu kad bismo se manuli kuca i maca, i kad bismo malo češće rađali decu, barem mi koji ne živimo u soliterima, jer, predsednik je vispreno uočio da život u višespratnicama ne podstiče fertilno sposobne stanare na produženje vrste, začudilo bi me ako je predsednik to rekao i nedavno, jer je upravo predsednik otac kula u Beogradu na vodi, što bi značilo da je beloj kugi, crkla dabogda i ona kao i žuta kuga, išao na ruku više nego iko drugi! Ako je ovo savremena izjava, ona je i kriptopozdrav takozvanom Martinoviću, pavšem u bedak nakon javnog i preslavnog anatemisanja onih koji nemaju porod: „Martine, vozdigni divnu glavu gore, da te opet pozna i zemlja i more…” Vladar drži da se stanovništvo lomi između kućnih ljubimaca i dece, iako mnogi ljudi imaju i decu i životinje, neki pak nemaju ni potomstvo ni kućne ljubimce, na ovu notornu istinu niko nije predsedniku ukazao, kao što nema u olimpijskom plemenu nikoga ko bi vrhovnom biću preporučio da iz svog govora trajno izbaci sledeće reči: kuce, mace, deke, bake. To ne spada u kraljevski govor, to je jezik porodice i dečijih vrtića, iz despotovih usta to zvuči neprirodno, neprikladno i neprijatno, to je kao kad bi dvogodišnjak, ustajući sa noše, svaki put uzviknuo „živela Srbija!”

Pošto se takozvana Suzi specijalizovala više za sajmove vina i za predupređivanje gospodarovog pijanstva, možda bi mogla da zameni Anu na čelu Vlade, bila bi to porodična rokada, kao one sa Gašićem i Vulinom, ili Stefanelijem, a Ana, koja kida srpski na tviteru i drugde, da postane savetnica baš za jezik. To bi nam svima služilo na čast: neko ko je muku mučio sa predikatom i subjektom, zahvaljujući visokopismenom okruženju, može ovladati maternjim jezikom toliko da se podsmeva Draganu Todoroviću (koji je moj drug).

Da. Još ovo. Nakon razotkrivanja polutajne armije botova, prvoraskrinkani se opredelio za šegačenje, ne može stvar da porekne, neće da je prizna, ostaje mu da je omalovaži, pa se slikao, mislim sa svojim Batom, šta radite vas dvojica, kud letite vas sto gusaka – sakupljamo botove! Tako nam saopštavaju šta misle o našoj ipak zgranutosti što smo plaćali i trpeli četrnaest hiljada parazita, ucenjenih nesrećnika, ili iskrenih pokvarenjaka… U kriznom štabu za vanredne situacije „Srpski Šojgu” smišljene su majice na kojim prkosno piše I JA SAM BOT, daj odmah, ko ima lep torzo, Bata i mladi Čadež, nasmejani su, jer su naučni dokaz da je saga o botovima čista budalaština, a zapravo im na junačkim prsima piše istina: cenjeni vazali, vi ste ironični (a najstrašnije u despotiji je kad se despotu i njegovoj sviti prohte da budu duhoviti, to sam već nauč. dokazao u više navrata, izvinjavam se red. čitaocima), vi ste sarkastični, ali vi zapravo jeste botovi, vi radite isto što su godinama radili ovi paravojni paravagnerovci koji su se naprasno raščuli i izronili nevoljno iz vaše kanalizacije na svetlost dana, samo što vas dvojica botujete javno, i na nivou koji priliči vašim feudalnim titulama i prinadležnostima.

Piše Ljubomir Živkov: Srpski vikiliks

Ljubomir Živkov, kolumna ''Retrovizor'' za portal Istinomer.rs

A, neko će debelo da odgovara! Dok ovo pišem elita naše policije i tajne policije sužava krug oko grupe ili pojedinca koji je objavio listu botova, novog oblika života, a čiji predstavnici drže stranu vladaru, potonjeg u zvezde kujuć, protivnike gadno pljujuć; publika koja je dobila ne samo službene nadimke botova nego i njihova prava imena, zgranuta je shvativši da je bezmalo većina botova zaposlena u javnom da kažemo sektoru, ali to i jeste sve pisano po službenoj dužnosti, pa ako je zapremalo veći deo radnog vremena, sve je kako Bog i zakon zapovedaju!

Možda smo mi građani platili i neka noćna dežurstva botova, jer mora neko i noću da vređa one koji ne ljube despotiju i despota, mora neko i za vreme praznika, kad drugi planduju, da sroči koji hvalospev svome tvorcu i dobročinitelju tj. našem zajedničkom vlasniku. Nije važno, naravno, i nije ništa novo, da za vladara danonoćno rade centurije i centurije botova, ali je šamar državi da se tolika imena doznaju, a još žešći šamar je, i krivično delo mora da je to, što su imena iz tog mravinjaka predočena puku nedostojnome! 

Ko zna koliko nas taj botaluk košta! Mislim samo na ono što su botovi zaradili: štetu koju su naneli i još nanose svojom besramnom aktivnošću, nauka neće nikad moći da izračuna, čak i kad bi prihvatila taj kolosalni statistički i ekonomski izazov! Bitno je da čujemo ko je odao tolike predsednikove ljude, a ne ko su ti ljudi i dokle misle tako!

Policajka koja je obelodanila šta je sve predsednikov kum imao u krvci, kad je svojim meklarenom izazvao saobraćajni udes, uhapšena je bila čim su kolege prokljuvile ko je počinio hibris, samo oni to ne zovu hibris, oni to vide kao krivično-izdajničko delo, za koje sledi ne neko interno kako se u staroslengu govorilo ribanje, nego pravi pravcati i neodložni aps; tužilaštvo, koje snom mrtvijem spava kad su silne afere osob priblizhennykh k imperatoru u pitanju, sad se probudilo, proteglo se kao medved na dan donošenja Sretenjskog ustava, i podiglo već brže-bolje optužbu protiv odajnice! Odala službenu tajnu! Srbija je velika tajna, kum je velika tajna. Proces protiv unekoliko ošamućenog kuma nikako da otpočne, a policajka koja je taj simpatični detalj sa uviđaja dostavila javnosti, bila je u zatvoru i čeka je suđenje, prolazi kroz toplog zeca našeg pravosuđa koje već i samim pokretanjem takozvanog postupka protiv uzbunjivačice pokazuje kome će bestidno držati stranu. 

Naša država kojoj se spočitava povezanost sa mafijom, bestidno i bezobrazno nam kao vrednote – ili bolje da i ja kažem svetinje – nudi vrline koje od pamtiveka krase mafiju, ali i sve druge njene kriminalne posestrime: 1. bespogovorna odanost onome ko je capo di tutti capi; 2. čuvanje tajni Koze nostre po cenu života; 3. osveta, koja mora u kratkom roku stići svakog vojnika mafije koji se ogrešio o jednu ili o obe prvonavedene tačke. To je Sveto Trojstvo mafije, to je njen Ustav i njeno Korleonovo jevanđelje. 

U slučaju policajke Katarine Petrović imamo do vrhunca i do savršenstva sprovedenu ideju da je istina samo ono što nam u sad već neprekidnom obraćanju govori vladalac, ili njegovi ovlašćeni telali, a ako se nekome drugome omakne da kaže istinu – biće sproveden u najbližu pritvorsku jedinicu. Jer. Nije važno je li nešto istina, nego je strašno ako se to saopšti javnosti. 

Čak i kad bi se dokazalo, što mislim da neće, da je policajka imala ili očekivala neku materijalnu korist od obelodanjivanja rezultata uviđaja, to ne može biti razlog za krivično gonjenje, to kažem ja koji nisam bio najbolji student Pravnog fakulteta (i na FPN se ubrzo pokazalo da nikad Dačić od mene), jer je istina o kumu neophodna kao kvadratić mozaika svega što se u samodržavlju nesmetano radi više od jedne decenije.

Partijski kapo Vučević uručio je srednjovekovne sablje polaznicima Visokih studija bezbednosti (kakav pompezan naziv!), među dobitnicima je i partijska jurišnica Sandra Božić, čiji jezik reže, bode i seče bolje od svake dimiskije, ako se učesnici Sinjske alke zovu alkarima, onda smo dobili prvu srpsku sabljarku, sabljaricu, ne znam je li Sandra tamo postdiplomac, ili profesorka, sabljom je ovenčan i takozvani Miloš Francuz, može da zadene sablju za francusku trobojku kojom su ga u hajci na njega vučevićevci okitili prekrivši hektare fasada i torotara, „Miloš Francuz”, pa „Miloš Francuz”! Briljirao je na Sorboni, ali džabe, Miloš u Pariz, Miloš iz Pariza, mladokoštunićanac nije glasao da se takozvani Bata smeni, dobro čini i dobru se nadaj! 

Doduše, i takozvani Martinović mislio je da čini dobro vrhovnom biću kad se u službenom i rutinskom vređanju opozicije okomio na sve koji nemaju decu, ali je ukoren sa lično Olimpa, čak mu je dat i slobodan dan da ne izaziva više gnev u Skupštini, ne bi me iznenadilo ako je Martin to shvatio kao privremeno časno izgnanstvo, što je sledovalo svakom Helenu koji se svojim govorancijama izdigao iznad vascelog polisa; od konvertita je stiglo, gle, izvinjenje, sročeno u najboljoj tradiciji njegovog idola, izvinjava se predsedniku Vučiću, što ga je izložio neprijatnosti, izvinio se Vladi, pa uzgred i onima koji su ga, za šta su najvećma sami krivi, pogrešno razumeli, jer, lepota je u oku posmatrača, ružnoća isto tako, ili ružnoća pogotovu, ima mesta još za rubriku „gde su, šta rade?”, Nebojša Krstić, ne znam gde je, zadnje boravište mu je bio studio „Pinka”, ali kao da dobija izlaz odonud, nije više stalno tamo, ne znam, kažem, gde je, ali znam šta ne radi: ne uzima od RTS-a nikakve milione za svoju firmu, to je obelodanio na valjda tviteru, a firmu čak i nema, što, ako je istina tj. ako je freelancer, baca nešto malo svetlosti na njegovu usrdnu i dirljivu službu, umalo ne rekoh Liturgiju, po kojoj biće upamćen više nego po onome što je učinio u „Idolima”.

Before and after

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer, 30. 6. 2023. 

 

I ministar i njegova rukovodilja su, pred poslanicima, pobedonosno prolazili kroz seriju skandala koji se vlasteli i njima ponaosob spočitavaju, samo bi jednom rečju rutinirano naveli radni naslov teme – Oliver, Jovanjica itd. – kao da vode aukciju, i najavljuju jedan po jedan predmet dražbe, potom bi počinjali razmetljivo da deklamuju ono što su – koliko im mentalne sposobnosti dopuštahu – naučili napamet. 

Batica me je oduševio onim što naši imaju o atentatu na Olivera Ivanovića, imaju snimke iz zračne luke u Tirani, snimak valjda ulaska te osobe na Kosovo, amazing, to je taj, nema ko drugi, ali, avaj, ubica je u Nemačkoj, a Nemačka ga ne da, maltene kao Vučić Gašića! Nemci, Nemci! Što reče pok. Frenk Sinatra, kad mu je propala turneja po Nemačkoj: „Nemačka se svakih trideset godina zameri nekoj veliko sili!” E, sad se zamerila Bati, baš da vidimo zašto nam ubicu za sve ove godine nisu već isporučili! Iz ambasade ujedinjene Nemačke međutim koliko sutradan stiže ledena poslanica da nisu čuli za ubicu, da ga ne kriju i ne tetoše, i da pogotovo niko iz Srbije nije tražio da se ijednom građaninu tamo stane na rep, niko nije zamolio da se u odgovarajućoj ambalaži, da ne kažem kavezu, dostavi ovaj srpskoj policiji i pravosuđu! Samo ovo da je napravio ministar u ma kojoj zemlji, osim naše, bilo bi dovoljno da bude smenjen i da bude poslat u progonstvo od makar godinu i po dana, koliko je sladostrasni i raspojasani Bata bio bez funkcije zbog humora čija je kakvoća bila čak ispod partijskog proseka, pa je izdržao poltora goda bez funkcije! 

Spektakularno hvalisanje rešenim slučajem političkog ubistva moralo je, nakon ledenice iz Nemačke, uroditi ništa manje spektakularnom vađevinom: ministrovo hvalisanje bilo je, gle, krcato znakovima pitanja, koje publika, polupismena kao što je Bog dao, nije razumela, Bata je Nemce uljudno pi-ta-o da nije možda taj i taj u Nemačkoj, i bismo li mi, pošto znamo kako je i tačno gde je okrvavio ruke u našoj zemlji, mogli da ga se blagodokopamo u dogledno vreme, tako nekako… Ovo sve Bati, živopisanom i u crkvi, sve beše malo, povajkao se da je njegovu možda ne najsrećnije sročenu krimi priču neko brže-bolje preneo tuđinu: „Neko je već jutros pisao ambasadi Nemačke, sa željom da načini štetu svojoj zemlji”!

I ovo bi bilo dovoljno da ministar policije bude bez počasti poslat u prevremenu penziju: ono što je rekao u Skupštini, pred poslanicima i pred milionima gledalaca, Nemačka ne bi možda nikad saznala, ili ne bi saznala tako brzo, da nema ovde doušnike koji Srbiji ne žele dobro! Ako kraj tolike nedoraslosti poslu ne bude ministar Gašić smenjen, a neće biti smenjen, ja mislim, biće da ima tajne kvalitete o kojima možemo nagađamo: zna nešto što bi tako smenjen mogao negde da obelodani, bilo iz osvete, bilo iz puke prostodušnosti, kao što se prostodušno povajkao na doušnika Rajha? Ili, još gore: sa zaštitnikom je učestvovao u zajedničkom poduhvatu koji nije za podičiti se? Što, zna se, povezuje ljude mnogo jače nego ako skupa grade prugu Brčko-Banovići, ili ako idu redovno na boćanje.

&

Gradonačelnik Šapić srlja iz gafa u gaf: nedelju dana nakon tragedije u školi „Vladislav Ribnikar” upriličio je alternativno paljenje sveća i polaganje cveća pred njegovim ofisom, iako su ljudi spontano odlazili na mesto nezapamćene nesreće i nisu imali potrebu da ijedan cvetak ili sveću nose tamo gde stoluju gradski oci; donošenje venaca i sveća pred Gradsku skupšinu bilo bi valjda pandan glasanju naših građana, bisera rasutih po celom svetu, u našim konzulatima i ambasadama? Potom je građanima koji u tramvaju ne budu imali karte kad naiđe ridža, a nailaziće, rekao da će ići tri godine u zatvor, sad je organizovao „Dane porodice”, pokazavši da ne razume ono najvažnije: ljudi koji protestuju protiv nasilja (za moju neznatnost otelotvorenog u vladaru) bore se zapravo za svoje porodice; na protestima je, da je kojim slučajem bio, mogao g. Aleksandar Mali videti čitave porodice, ja sam video majke sa decom u naručju, ili u kolicima, decu na ramenima očeva, video sam mlade ljude sa četvoro dece, bilo je ljudi starijih i nego što sam ja, svi oni protestuju u nadi da će njihovom potomstvu biti bolje, svi se znači bore za sigurnost i dostojanstvo svojih porodica, gradonačelnik ništa od toga ne razume, što mu se možda i ne može zameriti, ali gradonačelnik troši ne zna se još koliko veliki novac, jer bi da udari čifte protestima i da, usput, podseti na to kakav junački, mačo stav ima prema onima koji po njegovim mišljenju podrivaju porodicu, a to su su zna se ko. 

&

Plantažer Koluvija javio se telefonom Olji Bećković, raspoložen, rasterećen svake brige oko suđenja, kako i ne bi kad će ga Đuka braniti, i kad je o njemu, iz mislim Dubaija, car rekao pokroviteljski i svetosavski da nije čovek (Koluvija) nikog ubio, da nije reč o pet tona kokaina, nego o toni marihuane koja je kao dobar dan u zemljama naprednijim od nas.

Takozvani Vesić se shodno potrebama službe  obreo tamo gde je bujica srušila most, ali ako je građanima koji tamo žive sreća okrenula leđa pa su, osim što su im poplavljene kuće i njive, ostali i bez mosta, Vesić je srušenom mostu okrenuo leđa, da napravi koji selfi, razvukao usta od uva do uva, i veselo – kao što je bio veseo sekretar Glišić, nakon izbornog trijumfa, kad je poslat da trčećim korakom donese šampanjac iz partijskog frižidera – poziva besmrtnog Drobnjaka, partijsku vreću za boksovanje, da pozira i on sa ostalim dužnosnicima države: vizionar Vesić ide ispred svog vremena toliko da običnim ljudima izgleda neotesano i bezosećajno, a on i Drobnjak već vide novi most koji će biti sto puta lepši od ovog koji je verovatno izošljarila prethodna vlast, crk. dabogd., Vesić se onoliko kliberio i kikotao onim svojim smehom, jer se radovao budućem mostu čijem će svečanom puštanju u saobraćaj i on prisustvovati, on novi most jasno, kako rekoh, već vidi, kao što je gradonačelnik Trebinja, dok smo bombardovali Dubrovnik rekao da ćemo izgraditi drugi, još lepši i još stariji Dubrovnik, da, Vesić se slikao znajući da će Vučić sagraditi novu ćupriju, plači Mehmed-pašo, slika sa srušenim mostom Vesiću je potrebna da bi imao diptih na kojem će iza njega u crno-beloj tehnici biti ruševina, i tik uz tu sliku biće slika novog mosta, remek-dela naprednjačke arhitekture i građevinarstva: before & after!

Ukor pred isključenje

Ljubomir Živkov, kolumna ''Retrovizor'' za portal Istinomer.rs

Dođe mi da o svom trošku odštampam ove plakate, po cenu da me pravni naslednici sovjetskih umetnika i tuže, i da te plakate pošaljem na adrese svih estradnih umetnika, koncert-majstora i kafanskih svirača do čijih adresa uspem da dođem, ili da najslavnijima preporučenom poštom blagootpremim plakate na njihov posao, u ustanove gde carski živuju kao članovi žirija koji se razmeću pred nedoraslim amaterima, jer, ne vidim stalež koji se u posvemašnjoj, možda i nezadrživoj propasti zajednice gore vlada. Ako ne računam članove vladajuće partije, ne vidim da je iko korumpiran kao što su muzičari! Seku dakako pozdravljam, osim Seke javno se, koliko znam, oglasila samozvana diva, građanka Karleuša, koja je trabunjajući protiv protesta otplatila deo enormnog ličnog duga vlastima, nabasao sam na neku petljavinu takozvanog dr Neleta, koji je pokušao da ostane svoj, ali i da nas podseti kako se vlast dobija samo na izborima, kao da mi imamo izbore, veleštovani doktore! Mi imamo izbornu svetkovinu vladara i njegovih vazala, takozvani izbori su samo kruna višegodišnje i svakodnevne nameštaljke, izbori su samo nužan ishod onoga što vladar i njegova svita tokom jedne ili više godina čine, trošeći za tu nameštaljku novac koji su nama ili na razne načine uzeli, ili koji su nam uskratili. Kako jedan doktor nauka ne vidi i ne razume jednostavnu premda zastrašujuću istinu!?

Pritom doktorela nije država zadužila onoliko koliko je zadužila blagopomenutu divku, čije je pevanje kao divka-kafa naspram najfinije arabike, nego ima stalnu tezgu doktor u nekakvom kvazikvizu, tako nešto! Ali, gle, i ta estradno-vašarska sinekura dovoljna je da čovek prigrli status quo, i da se drži mudro kao što se drže njegovi odavno već nevidljivi, preplaćeni poslodavci. O članovima žirija da i ne govorim: ako na “Pinku” zarađuješ više nego što bi zaradio od pevanja, nećeš biti među onima koji će gazdinom jaranu i pokrovitelju bilo čime ići na živce, jer, pokrovitelj će to saznati, pa zna da su četvoro od petoro voditelja Vajnog servisa lajkovali, kak se veli, proteste, a da ne bi čuo čime se ističe neko iz “Zvezdi Granda”, znači, iz te galaksije ne očekujem nikog ni da stane na stranu glumaca, niti pogotovo na moju stranu (poniženih i uvređenih), to važi i za sve Amidžine goste, pa kako ne bi i za samog Amidžu, koji glumac beše?…

Ne samo stvorenja koja stalno gledamo na televizijama sa panzemaljskim, svesrpskim dometom, nego i stvorenja koja su retko u nekome od tih nikad ne zatvarujućih se studja, svi oni ćute, ne misle ništa loše ni o vladaru ni o njegovim najstrašnijim oruđima, režimskim televizijama, jer će oni – pevači na zalasku, pevači u usponu, pevači u zastoji, pevačice u predvorju zaborava – svi biti pozvani makar da cupkaju u novogodišnjem takozvanom programu, gde će se u beskrajnom potpuriju kliberiti čekajući da dođe strofa koju su lično oni ili u duetu sa drugom, isto tako osrednjom zvezdom, otpevali. Sestre pevačice, braćo pevači, braćo svirači i seje sviračice, nemojte se više sramotiti, vi ste televiziji potrebni koliko i ova vama, možda ste čak i potrebniji vi njoj nego ona vama, imaćete posla, neki u EU, neki u klubovima, neki na vašarima, treći na svadbama, a daće bog opet i na ispraćajima u, umalo ne rekoh JNA, jezik pregrizo, na ispraćajima u vojsku, pogledajte oko sebe, imate makar u široj familiji nekoga ko nije u žiriju, ko nije zaposlen za stalno u kvizu, vidite koliko su vaše komšije i vaši krvni srodnici osiromašili zbog naopake i bezosećajne, nepostidive vlasti, guknite slobodno i vi koju ako možda mislite da glumci nisu prosjaci kojima prostosrdačni Telekom trpa pare u džepove! Imamo li ijednog rokera koji bi stao u odbranu obespravljenih (a to smo svi koji nismo u SNS-), nije li rokenrol opisivan i slavljen kao muzika u čijoj je srži bunt protiv establišmenta? To je bilo na snazi i tamo gde je establišment bio podnošljiv, a kod nas – da li se ijedno slavno muzičarsko ime u ma čemu ne slaže sa sveprisutnim i nad svim stvarima, vidljivim i nevidljivim, nadnesenim predsednikom Republike?

Oglasite se, deco Orfejeva, ako možda mislite da nam ne treba nacionalni stadion (mada biste rado na njemu, prepunom, ah, proslavili dvadeset godina umetničkog rada), znate kad se u onom filmu sprijatelje američki i japanski policajac, ovaj sa zapadne polulopte je u prošlosti imao neke brljotine, da li beše primao mito, ili je zadržavao deo zaplenjenih skupocenih supstanci, zaboravio sam, uglavnom ga Japanac, sa kojim je u zemlji izlazećeg sunca zajedno vijao neke krupne međunarodne kriminalce, pita, dok ga prati na avion, jesu li istinite glasine koje je čuo o Amerikančevoj prošlosti, ovaj prizna da su istinite, na šta mu domaćin kaže: “Nemoj to više da radiš: sramotiš sebe, sramotiš policiju, sramotiš mene!”

Iako nisam muzičar dobar onoliko koliko je Japanac bio dobar detektiv, ipak se svakog dana osetim iznova osramoćenim, kako i ne bih, kad vidim da su studenti protiv despotije, kad na protestu vidim vlasnika dveju uspešnih picerija, koji bi baš mogao reći “moja se čaša prepunja, a ako neko oskudeva, za šta je najvećma sam i kriv, neka negoduje i neka diže kakve mu drago bune i ustanke!”, jedino vi, muzičari, gledate mudro svoja posla, od iskona ste velike račundžije, hoću reći koristoljupci, ali ste rđavi matematičari, uvereni ste da vam se crno piše ako ne budete u milosti vladaočevih pomagala i vladaoca samog, a imate zanat, pesmu, vrednotu stariju od svemoćne danas Partije, pesmu koja će nekome biti potrebna i kad samodržavlju jednog lepog dana budemo videli leđa.

Lustracija je najblaži ukor kome se smete nadati, građanko Brnabić

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer, 19. 6. 2023. 

Odviknut od svake istine koja bi se mogla omaći pripadnicima svevladajuće klase, iznenadio sam se koliko predsednica Vlade može biti iskrena, pa i pronicljiva, možda unekoliko i svesna svega što je za njenog vakta pa i pod njenom zastavom učinjeno! Biće da je, ipak, u pukoj i posve umesnoj želji da još jednom opanjka nečlanove Partije, a koji bi voleli da oni neko vreme vladaju našom zemljom, rekla da bi ih dušmani, u slučaju da se domognu vlasti, zacelo poslali u zatvor! Toliko su podli i osvetoljubivi da bi naše najveće dobrotvore i učitelje poslali na robiju, pa ne bi oni mogli, mislim se ja, ali bi vama možda mogao da se pozabavi sud, jer, kad vi jednog lepog dana, koji nadam se da neće još mnogo kasniti, budete napokon propali, kad Tužilaštvo ne bude predvodila Zagorka, žena koje nema, možda će pravosuđe poželeti da igra svoju ulogu, za koju ga dobri Telekom plaća, ne manje darežljivo nego neblagodarne i drske glumce; bilo bi lepo i osvežavajuće da neko drugi pobedi na izborima, koliko da se jedno od pogaženih i proteranih načela demokratije, a to je smenjivost narodnih izabranika, vrati u Srbiju.

Lustracija je najblaži ukor kome se smete nadati, građanko Brnabić, šteta koju ste Vi i Vaš Šef dosad napravili toliko je velika da će ekonomistima, finansijskim forenzičarima, arhitektama, urbanistima, ekolozima, i drugim školovanim, a nadam se i čestitim ljudima, biti potrebne decenije da dođu do te sveobuhvatne, mozaične i višeslojne procene. To neće moći da se napiše na kineskoj tabli, izveštaj o vašoj vladavini biće Rubikova kocka, na kojoj će, koliko god kockice prevrtali i premeštali, stalno isplivavati nešto što vam se neće dopasti. A dok ta računska i etička operacija bude trajala, Vi ćete morati da prigrlite svoju sudbinu u liku lustracije, ako se ne obelodani nešto grđe, što bi vas sa nanogicom držalo u Jovankinoj vili. Tako ste – u strahu koji je i te kako opravdan, te vam za to pripada zadovoljstvo inteligencije – nehotice prorekli zasluženu svoju budućnosti, iako vam je namera bila samo da se još jednom, pošto ste se toliko uzdigli u govorništvu, obrušite na bolesno ambiciozne pojedince i njihove partijice gladne da zauzmu Vaše i Vašeg Šefa mesto, što je šamar našem feudalizmu, gde vlastelin ostaje u svojoj kuli doveka!

Ko kaže da nemamo nezavisno sudstvo, ili da ga imamo, ali da ono ništa ne radi!? Evo, poznala se krivda-pravda, Koluviji skinuta nanogica (da li nosioci nju samo duže, pa se Koluvija razdužio? nanogica biće iskuvana kao nekoć igle za injekcije, i biće dodeljena novom korisniku?), jedino ne sme da napušta boravište, može da šeta po svom spahiluku, a da mu strano telo tj. nanogica ne zapinje za nežne i gusto zasađene stabljike.

Iako do kraja godine ima još šest meseci sklon sam da za glupost godine svečano proglasim reč i misao gradonačelnika varoši prestone, kraljevski je prešao preko toga što je njegova desna ruka uhvaćena na delu, kako se dogovara o nameštanju tendera, a sa ne manjom kraljevskom osionošću pripretio je podanicima koji budu zatečeni bez karte u vozilima gradskog prevoza, a koje će Beli loviti kao šinteri lutalice: “Kome je bolje da ide tri godine u zatvor, nego da plati pedeset dinara, neka se vozi bez karte!”; pretpostavljam da bi neko nakon odležane robije pao u iskušenje da se još jedared besplatno provoza prestonicom, jer je većina kriminalaca, odviknuta u zatvoru od čaršijskog reda, sklona da ponovi prestup, taj koji bi bio uhvaćen i drugi put, bi li odležao šest, ili devet godina, pošto bi se pokazalo da kazneno-popravna ustanova nije uspela da od sebičnog sociopate napravi prosečnog, kulturnog putnika, dostojnog da bude podanik doktora nauka, koji je zaustavio vlastiti naučni razvoj, i stavio svoje enormno znanje na raspolaganje Gradu!

Advokat crnih bisera rasutih po Srpskom svetu, narodni poslanik, poslenik, zašto ne, zvani od milošte Đuka, izvinio se glumcima zbog izvesnih malih neprijatnosti kojima su ih na tviteru izručili malobrojni pojedinci, koji su dugo i ćutke trpeli izvesnu može se reći i rastrošnost Telekoma, mecene nad mecenama, Telekom je, nisam ni znao, punio i prepunjavao glumačke džepove, buđelare, perine, sefove po bankama, a preplaćenici su uzeli da drže stranu stanovništvu kome nije po volji da živi u samodržavlju, koje je sve gore, pod svevlašću pojedinca kome je sve gore. Glumci su koliko znam bili naveliko vređani u Skupštini, na državinim televizijama i u naprednjački nastrojenima novinama, da su nezahvalni paraziti, koje Telekom tetoši i obasipa ih zlatom žeženim, a oni gunđaju protiv šefa države, bez kojeg ne bi bilo ni jakog Telekoma, nema jakog Telekoma bez jakog Vučića, uglavnom je Đuka glumcima pružio mali prst, prethodno se na terasi, ili na krovu, gde je palio baklju, preslišavši, zna li iz glave stihove “Mir, mir, niko nije kriv, ava, ava, ava…” i dalje zna se, izvinjenje je sročeno tako da abolira silesiju uvredilaca iz Skupštine, a da glumce još jednom omalovaži i da ih upozori kome treba da budu zahvalni što se čaša njihova prepunja.

Đukailo bi da skandal (koji je urodio pretnjama, ne samo glumcima nego i njihovim porodicama) svede na neobavezne brbljarije malobrojnih pojedinaca na tviteru, pa dobro, može i tako, ali samo ako su se Skupština, Srpska napredna stranka i svi državini mediji kolektivno učlanili u tviter, kao što se gradonačelnik dobrovoljno utopio – nije se udavio, nego se blagouklopio u vladajuću stranku – povevši za sobom u bolji život nekolicinu članova svoje uboge partije zvane, gle, puj spas sviju nas! 

LJUBOMIR ŽIVKOV - Panoptikum Srbija

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer, 27. 12. 2022.

Promuklim glasom mučenice izvestila nas je da niko nije spavao, ni sama predsednica nije trenula, ako sam dobro upamtio, jer sam i sam bio uzrujan dok sam gledao bolnu grimasu i slušao glas koji više nije ni bodar, ni podrugljiv, ni svađalački, nego se s mukom glas probija kroz grlo u kojem se nagomilala vekovna tuga i briga za naše barikadiste, a koji su se spontano podigli protiv klete kurtijevštine.

“Ispala sam najgluplja premijerka na svetu, jer sam podlegla pritisku onih koji Srbiji žele zlo i povukla nacrt zakona o policiji kakav nema nijedna država, a koji će neka vlada svakako želeti da vrati!”

Nisam neki istaknuti prorok, ali ako bude i dalje u svemu oponašala svog šefa, što za sada svakodnevno čini, glumački lelujaći i tumarajući od tugaljivosti do groteske, predsednica Vlade bi u narednih nekoliko meseci morala ovo da izjavi, jer je nacrt zakona o policiji jednako očaravajuć kao i pomisao na zalihe svetog litijuma ispod surih oranica, pratio sam kako Ana Brnabić mic po mic napreduje u najpre u prepričavanju, pa već za par godina u govorništvu, savladala je mnogu retoričku bravuru koja je proslavila Aleksandra Vučića, da bi nedavno u performansu koji za sebe zovem “Nessun dorma” i glumački dostigla idola: koristeći istinsku prehladu, možda i tehniku, na šta kao glumica ima pravo, dužnost i čast, promuklim glasom mučenice izvestila nas je da niko nije spavao, ni sama predsednica nije trenula, ako sam dobro upamtio, jer sam i sam bio uzrujan dok sam gledao bolnu grimasu i slušao glas koji više nije ni bodar, ni podrugljiv, ni svađalački (ima mislim kod Bodlera kako oseća bujanje plača u svom grlu), nego se s mukom glas probija kroz grlo u kojem se nagomilala vekovna tuga i briga za naše barikadiste, a koji su se spontano podigli protiv klete kurtijevštine.

Nacrt je povučen možda zbog primedaba koje su poznavaoci prava i demokratije uputili piscima ovog jedinstvenog pretećeg pisma, a možda je, naoborot, povučen baš zato što mogućnosti za nadziranje državine pastve ima još, nisu sve do poslednje ušle u nacrt, a proizvođači ove slavne i zastrašujuće opreme svakog dana despotijama nude nove i nove mogućnosti kontrole i zastrašivanja.

Nadam se da će ono o uličnim elektrošokovima ostati u novom ili obogaćenom nacrtu, ono da policajac treba da bude oprezan ako treba da onesposobi trudnicu ili srčanog bolesnika, zamislio sam bojno polje, na Gazeli, ili na Trgu republike, gde je policija uspešno obavila misiju – nevaljalci svi popadali po asfaltu ili kaldrmi, jedni nepomični, drugi u grčevima, dok komandir policije kao kavaljer na balu pomaže trudnicama i srčanim bolesnicima da preskoče zdravu braću i nebremenite sestre, te da se vrate kući, gde će im stići sudski poziv, jer su i oni snimljeni kao i svi drugi učesnici protesta.

Očaravajuće je i da ti policija u ma koje doba bane u kuću, a bez sudskog naloga, dobro veče, mi smo pomoćno-ponoćna policija, znamo, jeste tri ujutro, ali to je doba kad krivičnih dela ima više nego u ma koje drugo doba dana… – “Nisam ga počinio, niti išta ukazuje na krivično delo u pokušaju…”, kažeš onako bunovan, dok upasuješ gornji deo pidžame. – “To ćemo tek da vidimo, plaćeni smo ne samo da vas odvratimo od kršenja zakona, nego i da ustanovimo da vama možda neko ne radi o glavi, izađite u hodnik da mi pregledamo stan kako zakon nalaže, da, pošto ćemo pregledati i vašu garderobu imate pravo da se ogrnete policijskom pelerinom koju smo naravno poneli…”

Koliko smo samo kamera već kupili policiji da nas potonja uvek može videti i snimiti, koliko stručnjaka moramo platiti da svo to obaveštajno blago čuva, skladišti, razvrstava i tumači pre konačne zloupotrebe, grehota je da ono što već imamo u stvarnosti ne uđe u zakon, pa kad ti znaš da ćeš zacelo biti snimljen i kažnjen, razmislićeš pre nego što pođeš na demonstracije protiv iskopavanja litijuma i sl.

Kao što me nikad ne zanima kako su se ljudi upoznali, pre nego što su se venčali, tako ne marim ni za to kako je neka nelepost’ u neprebrojnom mnoštvu državinih neleposti nastala, ali ljude koje su pisali nacrt zakona o policiji, zakona privremeno ili prividno povučenog, voleo bih da lično upoznam, štaviše, ili još više, voleo bih da preslušam transkript njihovog razgovora sa naručiocem ovog mračnog posla, ali šta vredi kad nemam nikakve mikrofone u državnim odajama, a nemam ni pravo da pitam, pa dobro, ljudi, čiji je ovo zamysel, ako je to dobro, neka idejni tvorac ne bude skroman, jer su skromne samo hulje.

Predsednica REM-a nije skromna, nije hulja, čvrstom rukom blagokomanduje državinim bestidnim oruđem, korisnijim od Teslinog tajnog oružja, a koje je, gle, štrajkovalo, jer je na naopake, premda očekivane odluke REM-a bilo primedaba, kakva drskost i nezahvalnost, Olivera Zekić pokuša da govori u množini, kao prva među jednakima, ali je neka viša sila smesta vrati u prvo lice, te nam to prvo lice u lice kaže kako neće da odluči o petom elementu, o petoj frekvenciji, zato što je u sporu sa jednim kandidatom, baš tako, jedan na jedan, ono što je najlepše u izlivu državne nameštenice jeste izraz “e, pa, neće da može!”, koja je omaž svim njenim znanim i neznanim prethodnicima, koji su se opijeni samovoljom i moći, priklanjali baš ovom izražajnom obliku.

Ono što hoće da može to je da nas je predsednica REM-a prosvetlila da nam njena prćija ništa ne duguje, REM finansiraju ovi što imaju televizije, a ne država, a dobri REM sve što mu preostane kad podeli plate članovima i kad pokrije Infostan, grejanje, struju, telefone i topli obrok – daje u budžet Srbije, hvala, sestro, braćo i sestre u REM-u, deo ste one večne sile što večno želi zlo, a večno stvara dobro.