LJUBODRAG STOJADINOVIĆ - Idila u rajskom vrtu



Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 12.8.2020

Nije sve tako mračno kako nam se čini, možda je još gore. Pesimizam i depresija koji su obuzeli društvo drže ga u mengelama, a nejasna tuga ne dopušta da mislimo o budućnosti. Sve smo učinili da ono što dolazi izgleda beznadno, iako o sebi sudimo da smo buntovno pleme koje ne da na sebe. Ovo što nam rade, nije moguće bez našeg pristanka.

To neplodno divljenje sebi, busanje u rutava prsa da smo prkosni, ponosni i prgavi ljudi koji se ne daju svojim dušmanima, jeste viševekovna mitska zabluda u krivotvorenoj slavnoj istoriji pokorne raje. Mi smo samo porobljeni predmeti vladanja, nesposobni za otpor.

Pa ipak, ukazala nam se slika nade i blagostanja, eno ih njihov predsednik i bivša, možda i buduća predsednica vlade, prikazali su nam se u bogatom voćnjaku među jabukama. Nisu sakrivali svoj osvežavajući, ledeni šarm u ovoj sparini. U tome što su želeli da vidimo, bili su neodoljivi. Licidersko srce Srbije sa licima koja nije moguće izbeći niti podneti.

Ta oaza blagostanja deluje smirujuće: predsednik u posebnim kratkim gaćama, krojenim po poslednjoj modi. Prianja mu taj modni krik kao nikom drugom, nekako mu je uvrnut među stabilnim nogama, koje drže najteži tovar na sebi. Čovek je nasmejan usred jabučara, zreli plodovi se vide na svakom svetom drvetu. Premijerka u svedenoj, izletničkoj, skoro asketskoj kombinaciji, nasmejana je i ona, no malo stegnuta pred šefom koji se sa svim adutima razobručio u domaćinskom intimnom vešu. I ona i on drže u rukama čašu belog vina nepoznatog porekla i starosti, i ne kriju usiljenu radost.

Zato što su zajedno. Zato što tako dobro upravljaju zemljom: epidemijom, ekonomijom, kulturom i sportom. Ljudima i njihovom slobodom, skupštinom, medijima, sudovima, sudijama, statistikom. Svadbama, slavljima, grobljima, uvredama, prezirom, alejama zaslužnih. Policijom koja prebija da bi njih dvoje bili tako ozareni. Životom u zemlji agonije, inventarom smrti, širenjem laži o nepostojećim trendovima rasta, svojom opasnom sektom pretvorenom u stranku.

Svima nama koji smo se predali ili još nismo, znaju njih dvoje da je ovde suviše malo buntovnika.

Na stablima rajske jabuke. Slika je poslata da vidimo postojanje moderne srpske replike Adama i Eve, možda Antonija i Kleopatre, ili nove Ledi Magbet i njenog učitelja zla. Ili Avelja i Kaina, braće koja se tako neodoljivo i tragično vole. Ima tu malo, ako smo već kod literature i filma Gargantue i Pantagruela, Buvara i Pekišea, Patofila i Filopata, Patka Dače, Duška i Tasmanijskog đavola. Kojota Pere i Ptice trkačice, na primer. I naravno, Don Kihota, viteza tužnog lika od Manče.

Paralele su potpuno slobodne, svako bi mogao da nađe svoje junake po sličnosti ili razlikama, to pred nama liči na bilo šta. Pred parom koji svoju komendijantsku pojavu negira opakim naumom da se održava na prevarama i silom osvojenom svevlašću po svaku cenu. Oaza njihove sreće sačinjena je na malograđanskom patosu i mustrama iz jeftine lirike, i njih dvoje u sopstvenoj literarnoj bajci, žive tako do kraja naših života.

Ostrvo neukusne melodrame okruženo je deponijama i opštim strahom, a vidimo uzdignute junake koji nepojamno narušavaju kulisu od imaginarijuma usred pustinje. Sve podseća na šlagersku iskopinu „Jabuke i vino, i reš prepečen tost…“ Bebek i Zana Nimani, ako se dobro sećam. Ili, dodirni mi kolena, to bih baš volela, u ovom slučaju je neprimenjivo, kolena koja se vide nisu za pipanje. Kao ni zamašni predsednički grudni korpus, koji majica nije uspela da obuzda.

Par je svoje intimno javno druženje udesio radi jasne poruke, koja bi prepala dušmane a ohrabrila podanike. Evo vidite, sve je u redu, niko nama ne može ništa. Srbija nije samo u cvatu nego u plodu, raste i razvija se, a nas dvoje se pokazujemo kao najvažniji ljudi, svesni sebe u skromnosti. Mladi, lepi, delimo radost oko sebe, ali umemo da režimo i pokažemo zube, to ste već osetili. Pretimo, bijemo, hapsimo, sudimo. Nema slobode za neprijatelje ropstva. To vam poručujemo iz svoje rajske bašte.

Ne znam da li je Vladalac stigao da čestita Lukašenku na petoj predsedničkoj pobedi. U Minsku se ponovio Beograd, policija baca suzavac, bije bez milosti i hapsi protivnike njihovog Aleksandra.

U raju blizu Jajinaca, gde su Eva i Adam poreklom iz Srbije iskušavali sebe pred novim grehom, niko nije zagrizao jabuku.

Srbija se umiriti ne može, ali taj nemir guši u sebi i guta ga kao Sokrat svoju kukutu.