Saša Ilić, tekst za Peščanik.net, 10.9.2020.
Vreme EUforije predsednika Aleksandra Vučića i njegove administracije odavno je prošlo, u međuvremenu je nastupilo doba EUfrenije, ozbiljnog poremećaja ponašanja i mišljenja, što se nakon američkog preuzimanja inicijative u rešavanju kosovskog problema radikalno pojačalo, tako da se sada može pratiti na svim nivoima proizvodnje domaće stvarnosti, naročito u iskazima političara koji poslednjih dana istupaju kao glasnogovornici samog predsednika. Ovo se posebno odnosi na izjave Ane Brnabić, Suzane Vasiljević, Siniše Malog, Marka Đurića, Aleksandra Vulina, ali i samog Vučića.
Pre svega, ovaj poremećaj tiče se odnosa Aleksandra Vučića prema Evropskoj uniji, koji je od samih početaka bio skopčan sa „istorijskim“ rešavanjem kosovskog problema, koje bezuspešno traje već osam godina. Naime, nakon intenzivnog treninga kod političkih marketinških stručnjaka, radikal Vučić se jednog jutra probudio kao naprednjački zagovornik EU integracija, đinđićevske politike i antikorupcionaške borbe. On je izašao iz svog radikalskog ćumeza kao neka parodija Raskoljnikova, koji je imao na umu samo to kako će „ubiti staru lihvarku“ i time konačno osloboditi sebe i radikalski svet bagaža iz devedesetih. Ovo njegovo buđenje pozdravljeno je i slavljeno ne samo u Srbiji nego i u glavnim centrima EU, odakle je počela da stiže široka podrška. Njegov unutrašnji raskol nastupio je prilično brzo, pre nego što je rešio bilo šta, shvativši da je „staru lihvarku“ bolje držati u podrumu ili ormaru, nego je se rešiti već na početku novog političkog života. Naravno, „stara lihvarka“ je ovde metafora za sve one probleme na koje se on ustremio 2012. u kampanji, dok je nakon osvojene vlasti počeo sve očiglednije da odustaje od svog plana, ostajući zagovornik EU ka spolja, a despotije ka unutra. Prateći ovog Raskoljnikova na njegovom putu, „evropski prijatelji“ su podržavali sve dublji raskol u njemu, koji je naposletku doveo do opšteg rasula, propasti EU inicijative za rešavanja kosovskog problema, te snažnog uletanja Donalda Trampa u igru, kao i potpune devastacije institucija u Srbiji, stvaranje jednopartijskog sistema i kriminalizacije opozicije.
Nakon sedenja u Ovalnom kabinetu, u epizodi u kojoj je došlo do ozbiljnog narušavanja percepcije stvarnosti, Vučić i njegova delegacija nastupili su kao bunovni ljudi koji su za medije počeli da daju izjave pune kontradiktornosti. Sve je počelo u real-timeu kada je Siniša Mali obznanio svoj strah od tačke broj deset, koja je tobože postojala jedno vreme u američkom dokumentu, da bi onda Ivica Dačić odagnao tu bojazan, rekavši kako je Vučić sve to „brutalno odbio“. Zato je Suzana Vasiljević sada progovorila upravo o toj tački, kao i o domaćoj službi bezbednosti koja je blagovremeno otkrila da se ta tačka sprema, da bi na kraju kazala da je kosovska delegacija pre polaska u Vašington izjavila da ide po priznanje Kosova. Reklo bi se da službenici BIA i nisu imali neki težak posao, jer je sve već bilo javno, samo se od te tačke napravila fama tokom i posle pregovora. Ili ona postoji, ali ne u jednoj, već u svim ostalim tačkama, na šta upućuju događaji koji će ubrzo uslediti.
Da predstava o stvarnosti nije sasvim stabilna, bar ne za članove beogradske delegacije, svedoči i nastup Suzane Vasiljević u medijima. Ona je iznela posve novo tumačenje potpisanog sporazuma, koji „nije obavezujući“ tako da se famozna ambasada i ne mora seliti iz Tel Aviva u Jerusalim. Iz Jerusalima, pak, stižu vesti da se takve stvari nikada neće dogoditi, jer bi se onda narušilo „tradicionalno prijateljstvo između Jevreja i Srba“. Iz Prištine, međutim, dolazi vest da je Izrael priznao Kosovo samo 22 minuta nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma. Naposletku, Donald Tramp je predložen za Nobelovu nagradu za mir, doduše zbog svog ukupnog doprinosa u postizanju mira na Bliskom istoku, čemu bi rešavanje kosovskog čvora trebalo da bude samo višnja na torti.
U domaćim medijima, prisutne su dve teme, jedna je Vučićeva genijalnost u izbegavanju tačke br. 10, čime je izbegnuta svaka opasnost za Srbiju, dok je druga, isto tako dominantna, veliki ekonomski benefit koji će nastupiti nakon vašingtonske epizode. O tome uporno govore Siniša Mali i Ana Brnabić. Međutim, Aleksandar Vulin se pojavio sa novim simptomima EUfrenije, pored svog već poslovičnog odsustva svakog osećaja da neki poremećaj postoji, a radi se o dubokom socijalnom povlačenju i gubitku volje, pri čemu se za sve to optužuje EU. Naime, Vulin je objavio da se Vojska Republike Srbije, odlukom vlade, „povlači na šest meseci“ iz svih aktivnosti i vežbi sa svojim partnerima bez razlike da li su sa Istoka ili Zapada. Do ovoga je došlo, kaže ministar vojni, usled „strašnih i nezasluženih pritisaka EU“. Zaista, reklo bi se da još nijedan potpisan sporazum nije imao ovako brzu realizaciju, budući da je Ričard Grenel, specijalni izaslanik Donalda Trampa, samo 24 časa ranije izjavio kako je taj sporazum velika pobeda američkog predsednika, jer je uspeo da „Srbiju udalji od njih“ (tj. Rusije i Kine), što je zapravo ključ u razrešavanju kosovskog čvora. Aleksandar Vulin je zato dobio nalog da posudi sekiru od nesrećnog Raskoljnikova i razvali sve ostale stolice na kojima je Vučić sedeo godinama (ali i predsednici pre njega), kako bi na kraju ostala samo ona – magareća, iz Ovalnog kabineta.
Odmah nakon Vašingtona, usledio je Brisel, gde je Miroslav Lajčak prihvatio posao započet u Beloj kući, čiji će ključevi zauvek krasiti predsednički kabinet na Andrićevom vencu. Tu su pored ekonomskih konačno došle na red i teme o nestalima, raseljenima, imovini i manjinskim zajednicama na Kosovu. Lajčak deluje zadovoljno kada izjavljuje da je nakon deset godina vreme da se ovaj pregovarački proces o normalizaciji okonča. Na domaćem terenu, međutim, u najodanijim tabloidnim glasilima, nastavlja se dizanje buke i slavljenje vođinog genija, te nezapamćenog uspeha u pregovorima, što je počelo davnih dana, pozivima DSS-a da se „pogleda semafor“, ili sumanutim putovanjima Vuka Jeremića i Ivice Dačića kako bi se učvrstio princip „četiri stuba“ srpske spoljne politike u odbrani Kosova, koji su se sada raspali u paramparčad. Informer kao u nekoj teškoj halucinaciji, objavljuje na naslovnoj strani vest pod naslovom „Vučić razbio Hotija“. Međutim, imajući u vidu sve simptome poznog stadijuma EUfrenije, izgleda da je Tramp razbio Vučića, i ne samo njega, nego i logiku SNS-SPS vladajuće koalicije, što će nakon odluke o vojsci, tj. distanciranju od Rusije, presudno uticati i na formiranje buduće Vlade Srbije.
