Vesna Rakić Vodinelić, tekst za Peščanik.net, 1.12.2020.
Dosadašnji modus operandi vladaoca i njegove stranke – bacanje magle i čini – ostao je isti. Samo je magla gušća, čini „inovativnije“; treba prekriti masovne teške bolesti i smrti, bliski ili već aktuelni krah zdravstva, gomile laži nabacivane godinama koje sada postaju ne samo nedovoljne, već i beznačajne, jer se doslovno svi suočavamo sa egzistencijalnom beznadežnošću. Pa su sad kolektivno pribegli teatru nedoučenih histriona, usred očigledno napredujućeg vladaočevog histrionskog sindroma.
Glumačka škola, možda pri akademiji SNS, zasnovana je na jednostavnim postulatima: glas treba da bude što dublji, dramske pauze najduže što je moguće, a da se publika ipak ne opusti misleći da je kraj. Ruke se obilato imaju koristiti, svejedno je da li za širenje, smerno sastavljanje prstiju ili za manipulisanje fotografijama, grafikonima i sl. potrošnim materijalom. S obzirom na postignute modulacije, značaj pažljivo uobličenih reči, dok je smisao nebitan, na varijacije dramatičeskog izraza, za sad se mogu uočiti dva pravca: klasa Olivere Zvekić, dubokog alta, sporog ritma, čestih pauza, ma očekivanja da će se pojaviti čisti Šekspir, ali izlaze oveštale banalnosti i trivijalnosti i – master class vladaočev u kome iza dugih pauza ostaju naciljani (strela je odapeta) svi koji nisu njegovi, a bilo kome padnu na um.
Javni čas je simbolično otvorio poslanik Nebojša Bakarec na zasedanju Skupštine (glavni rasadnik SNS talenata), šireći ruke koliko su dugačke da bi, što je više moguće, podvukao svoju deklamatorsku obradu Santa Maria della Salute, kao uvod u opštu teoriju Đilasa i 619 miliona. Nastavio je na istom ili narednom zasedanju, ne mari, sve je to deo jedne umetničke celine. Poslanici SPS, odnedavno krenuvši da puštaju zvuke van mikrofona i date reči, žagore u pozadini, a ko se napregne može da čuje i pratnju – ofanzivni rep Gorana Vesića đ-las, đ-las, đ-las, zaostao u etru iz nekog ranijeg dana. Rep poslanice SPS skromno ostade u senci. (Neko je izbrojao čak 27 stilova repovanja, čekamo da ih vidimo i čujemo.)
Histrionska škola je dobila značajno pojačanje u poslanici Sandri Božić, kanda je baš ona štrajkovala glađu sa Martinovićem celih nekoliko sati. Za sada bez potrebne prigušenosti glasa, ali sa teškom pozorišnom šminkom od ranog jutra i mađioničarskom veštinom manipulacije fotografijama, uz ozbiljni dramski naboj. „Ne znate ko je ovo?“ „Ali kad vam pokažem fotografiju ovog sa još jednim, znaćete!“ Đilas jedan, Đilas drugi, pa još brat. I množina stanova, uz to. Sve sa patosom koji priliči Gertrudi, Hamletovoj majci. „Nema te Danske u kojoj vlada, ta šta mi je, ne vlada ovakav trulež od opozicije“, rekla bi Sandra da je imala dovoljno vremena da se uživi. Ali ne da kleti Dačić, taj aktivno predsedava.
Istakao se i poslanik Jovanov, iako je njegovom glasu nedostajalo potrebnih dubina na udarnim mestima, tamo gde treba da odzvanjaju baritonskom frekvencom. Njega je izvukla rola glasnika koji u punoj tragedijskoj spremi objavljuje još jedan pokušaj plaćenog ubistva vladaočevog. Eeej, Čaba Đer je priznao pred organima! Dok mi, tj. oni u Skupštini ništa, samo goveda, telad, poljoprivredna fauna. A 619 miliona? Ne dade se ni njemu da poentira, gde je osumnjičeni, šta poslanici da rade, da krenu odmah kako su se zatekli, ili kako bog zapoveda, autobusima. Ko plaća?
No, više (i dalje) od svih dobacio je poslanik Atlagić, naturščik, a samonikli talent, svojim monologom o nedostatku ukrasa duše glumice Seke Sablić. Citirao je njene navodne reči o nekom ko je tamo gde mu je dobro, a ne tamo gde mu je sarma. Ma kakvo je to ubi bene, ibi patria, kad mora da važi ubi partia (SNS), ibi bene! Pa šta ako nekoliko desetina hiljada ljudi napusti Srbiju u potrazi za pristojnim životom. Uhvatio sam Seku! Seki Sablić nedostaje patriotizam, a taj nije ništa nego ukras duše! Po Atlagiću. Iako je istoričar, pa bi morao znati i za neke druge pristupe, kako ga je već opomenuo Srđan Milošević. Pominjući, na primer, stav Samjuela Džonsona: patriotizam je poslednje utočište hulja. Zašto poslednje? Pa eto, na primer zato što je neko ili počinilac ratnih zločina ili na njih poziva, ili ih odobrava, ili ih minimizira, ili dehumanizuje žrtve, ili prikriva moguće počinioce… Tad takvom nekom ne ostaje ništa drugo, do da se lupi u grudi i kaže: „Ja sam patriota!“, jer će samo tako sebi izdejstvovati društvenu nedodirljivost, imunitet koji takav ne treba da ima. Zašto hulja? Zato što samo hulja može tući ženu i decu, ubijati tuđu porodicu, pošto joj je prethodno oduzeo svaki znak individualizma i posebnosti, svrstavši je u tor drugih i kao takvih bezvrednih, a izbeći sankciju uzvikujući da je patriota. Na taj i takav patriotizam je Džonson mislio. Baš takvu samohvalisavu manifestaciju i takvo dekorativno obeležje patriotizma je imao u vidu. Dok Atlagić traži da se patriotizam ima iskazati na propisani način, kao ukras svačije duše.
Nije Jelisaveta Sablić u njegovoj nadležnosti. Niti u nadležnosti ostale histrionske nejači. Za razliku od nejači, ona je veličanstvena glumica. I duhovit, normalan čovek. O ukrasima svoje duše polaže račun samo sebi. I očigledno se ne obazire na nejač, uprkos svim njihovim dubinama, modulacijama, razmahivanjima. Od sada, ako budem gledala skupštinski teatar, utišaću ton i pokušati da prepoznam koga su naciljali.
Kao što bi rekla Jelisavetina Kristina u Maratoncima:
„Serem vam se na ton film!“