Dušan Teodorović - O ćutanju i hrabrosti



Dušan Teodorović, profesor Univerziteta u Beogradu i redovni član SANU

O ćutanju i hrabrosti

Napadi na Vladimira Кostića ukazuju da je Кosovo i dalje tema o kojoj se ne može izneti stav drugačiji od preovlađujućeg, bez obzira na to što „propisano mišljenje“ ne uvažava stvarnost. Henrik Ibzen je davno napisao - najveći neprijatelj istine i slobode u društvu je kompaktna većina

Nedavni intervju mog kolege, akademika Vladimira Кostića uzburkao je i podelio srpsku javnost. Dobronamerni čitalac mora da se zapita koji je to greh, koji zločin, koje nedelo je učinio Кostić? Odgovor je veoma jednostavan. Razmišljao je glasno o našoj stvarnosti, a to se ni najmanje nije dopalo ekstremno desnim političkim grupacijama, koje su, brže-bolje, organizovale protestni skup ispred zgrade SANU i peticiju kojom se traži ostavka akademika Кostića na mesto predsednika SANU.

Ni Кostić, a ni većina drugih, naučno treniranih ljudi, kada razmišljaju o Кosovu i Metohiji, ne mogu da pobegnu od sagledavanja činjenica, analiziranja realnosti, generisanja mogućih alternativa, njihovog vrednovanja i istinitog iznošenja zaključaka. Tako se radi u nauci i istraživanjima. Sve ostalo je borba za politički rejting i glasove birača.

Napadi na Кostića ukazuju da je Кosovo i dalje tema o kojoj se ne može izneti stav drugačiji od preovlađujućeg, „propisanog mišljenja“, bez obzira na to što „propisano mišljenje“ ne uvažava stvarnost. Stvarnost se ne uvažava, a „propisano mišljenje“ je veoma dobro da se emotivno manipuliše i da se homogenizuje biračko telo. I čini se da je nekako sve u skladu sa onim što je veliki dramski pisac Henrik Ibzen davno napisao: Najveći neprijatelj istine i slobode u društvu je kompaktna većina.

Neminovno se nameće pitanje hrabrosti i slobode mišljenja u srpskom društvu u ovom trenutku. Srbija je, od strane velikog broja svetskih nevladinih organizacija, trenutno vrednovana kao „delimično slobodna zemlja“, „oštećene demokratije“, sa „značajnim problemima u slobodi štampe“.

Pojedini, od kojih se očekuje da iznesu stav, to ne rade zbog mogućeg gubljenja pozicija i privilegija. Svakako da je kod mnogih prisutan i strah od ponižavanja, vređanja i pojavljivanja na naslovnim stranama srpskih tabloida. Aktivnosti pojedinaca kojima se ukazuje na kršenje Ustava Srbije, ubistvo Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi, slom institucija, prezaduženost zemlje, plagijate, lažne diplome, utamničenje Aleksandra Obradovića, afere „Кrušik“ i „Jovanjica“, zahtevaju veliki angažman i podrazumevaju obaveznu diskreditaciju u Narodnoj skupštini Srbije, na televizijama RTS, Pink i Happy, kao i u dnevnim novinama Informer, Alo, Politika i Кurir. Nesporno je da su, za sada, kreatori gadosti i laži pobednici nad većim brojem intelektualaca koji ćute. I bitno je reći, veliki broj intelektualaca je zapao u defetizam, promovišući ideju da je promena nemoguća. Ćutanje mora da prestane, inače će da nam oblikuje društvo, bez ikakve šanse da se domogne elementarne demokratije.

Sociolozi i politikolozi su odavno ustanovili visok stepen korelacije između socio-ekonomskog statusa građana i njihovog učešća u političkom životu jedne zemlje. Vrednost GINI indeksa, koji meri nejednakost raspodele bogatstva u jednom društvu, svrstava Srbiju na lošiju poziciju od velikog broja zemalja sveta, uključujući, na primer i Burundi, Mjanmar, Gabon, Tanzaniju, Butan, Jemen, Tajland, Sudan ili Burkinu Faso. Poznato je da veće socijalne razlike generišu manji procenat političkog i građanskog aktivizma stanovništva. Nisu slučajno skandinavske zemlje, koje su zemlje manjih socijalnih nejednakosti, lideri u participaciji građana u svim društvenim pitanjima. Jasno je da od velikog broja pauperizovanih stanovnika Srbije ne može, u ovom trenutku, da se očekuje da dignu glas. Ružičaste televizije, nuđenjem rijaliti programa, u čijim pauzama se vrši kvazipatriotska indoktrinacija, uz nezakonite isplate iz budžeta građanstvu pred svake izbore, drže veliki deo građana van područja bilo kakvog političkog aktivizma.

Istovremeno, mnogi tridesetogodišnjaci, stručni i obrazovani, napustili su Srbiju ne samo zbog želje za profesionalnim iskazivanjem i boljom zaradom, nego i zbog odbijanja da budu deo moralne kaljuge u kojoj se valjamo. Ovi mladi ljudi, koji sada rade u projektnim biroima, softverskim kućama i klinikama u Torontu, Minhenu, Stokholmu i Melburnu, bolno nedostaju Srbiji.

Zbog toga je odgovornost nas ostalih veća. Velika je odgovornost profesora srpskih univerziteta, članova SANU, tužilaca i sudija, književnika, novinara, sociologa i psihologa i opasna je sintagma „svi su isti“. Znam da Srbija još uvek ima veliki broj časnih ljudi, koji su trenutno negde u senci. Moralno je da pokažemo solidarnost sa svim napadnutim i proganjanim ljudima u Srbiji. Moramo da iskoračimo iz senke ka jednom drukčijem svetu. Moramo da napravimo seobu od kvazipatriotizma i šovinizma ka istinski sekularnom društvu u kome se osvajaju prostori novih naučnih saznanja, savremenih proizvodnih i informaciono-komunikacionih tehnologija, smanjuju socijalne razlike, čuva nacionalni identitet, ali i grade čvrste i prijateljske veze sa savremenim svetom.

Za početak, prestanimo da ćutimo. Potrebno je samo malo hrabrosti. Budimo pristojni i tolerantni i dozvolimo svima da pokušaju da odgovore na pitanje - kojim putem dalje.