Piše: Svetislav Basara
Pre nekoliko dana kao grom iz vedra neba je odjeknula - i još će zadugo odjekivati - vest da je glumica Milena Radulović protiv svog nekadašnjeg nastavnika glume, Miroslava Mike Aleksića, podnela prijavu za silovanje koje se dogodilo kad je ona imala sedamnaest godina.
Nedugo potom sa istim (i sličnim) optužbama javilo se još nekoliko polaznika/ca Mikinog (m)učilišta - trenutno ih je 20 and counting - Aleksić je promptno uhapšen, a po zemlji Srbiji se razlio cunami „davanja podrške“ zlostavljanim devojkama sa jedne i gromoglasnog moralnog zgražavanja sa druge strane. Za razliku od nekih drugih „davanja podrške“ i moralnih zgražavanja, ovoga puta s dobrim razlogom. Mikina svinjarija je vaistinu basnoslovna.
Ali da li je to bio baš toliki grom iz vedra neba? Za folirante, dakle za većinu - da. Inače uopšte ne. Mikino „specijalno vaspitanje“ već godinama nije bilo nikakva tajna, samo što se - dok govno nije pogodilo ventilator - smatralo za nešto jako dobro, uspešno i (da ne zaboravim) - vrlo pravoslavno.
Pre, ne znam koliko, ajde da kažemo deset godina, slučajno sam (na RTS-u, čini mi se) pogledao emisiju posvećenu Mikinom učilištu - dečjem jebalištu.
Trebalo mi je otprilike dva minuta gledanja da dokonam da se tu radi o teškom sociopati s razvijenom socijalnom inteligencijom - nije to retka pojava, tušta ih je i tma, nije Mika jedini - koji lukavo kreira društveno prihvatljiv ambijent, svejedno da li versku sektu ili školu glume, u kome se može do mile volje iživljavati nad nemoćnima.
Treba li uopšte reći da je u toj emisiji, sasvim u duhu tupoumne ushićenosti karakteristične za RTS-ov novindžiluk (čast izuzecima), Mikina metodologija - očenaši pre nastave, dres-kod i podnarednički tretman pretpubertetske i pubertetske dece - predstavljena u superlativima, kao „uspešna metoda kojom se od dece stvaraju snažne umetničke ličnosti“. Pretpostavljam da iz obzira prema prisustvu kamere Mika u toj emisiji nije dao baš his best, ali je i u priloženom bilo dovoljno materijala da bi se u Ministarstvu prosvete (zašto ne i u policiji) upalila crvena lampica i da bi se u Aleksićevu školu promptno poslala inspekcija koja bi napravila pitanje - je li, Prika, šta ti to radiš? Znaš li ti da se u državnim školama za manje svinjarije dobija otkaz. I zašto (pod uticajem Arkana, ne Stanislavskog), na predavanja dolaziš sa pištoljem zapandrčenim za pojas.
Stvar, dakle, nije „išla“ ispod radara, samo niko nije gledao u ekran, što i nije naročito čudno u društvu u kome se nasiljem smatra samo ako te neko ubile ili siluje. Naravno, pod uslovom da se i jedno i drugo dokaže.
Na tajnu Mikine dugogodišnje nedodirljivosti malčice više svetla je bacila izjava jedne od zlostavljanih devojaka, Jelene Đurović, koju citiram u skraćenom obliku: „Bilo je dece na koju je (Mika) često vikao i svašta im govorio, dok su, s druge strane, deca javnih ličnosti i državnih funkcionera bila pošteđena ma šta uradila.“ Recept za uspeh, a.
