Redovni profesor Pravnog fakulteta Miodrag Jovanović važi za predavača koji svojim strudentima pravo pokušava da približi i pojasni na praktičnim primerima. Tako, između ostalog, na svojim predavanjima objašnjava studentima kako predsednik Aleksandar Vučić svakodnevno krši Ustav Republike Srbije. To sve, kako njegovi studenti rado prepričavaju najčešće na društvenim mrežama, potkrepljuje konkretnim primerima i traži od njih da i sami otkriju načine na koje Vučić krši Ustav. Materijala uvek ima.
Profesor Miodrag Jovanović bio je frontmen grupe “Ništa ali logopedi” koja je spojila rok, pank, metal, folk… Baš koliko je bio neobičan i drugačiji pravac ovog muzičkog benda, tako se i za sve koji o tome slušaju, čine i predavanja ovog profesora. On, međutim, u intervjuu za Nova.rs kaže da njegov pristup nije neobičan, niti da je reč o opozicionom ili hrabrom delovanju kako ga mnogi definišu, već standardna vežba koju on kao profesor godinama praktikuje.
“Rekao bih, najpre, da se pravi fama u vezi s tim zadatkom. To je zapravo jedna standardna vežba kojom se brucoši prava uče kako da prepoznaju postupke nosilaca vlasti koji nisu u skladu s važećim pravnim normama. Budući da predajem predmet koji studente uvodi u osnovne pojmove o pravu i državi, poput ustavnosti i zakonitosti, podele vlasti i vladavine prava, vežbe ovog tipa su, u didaktičkom smislu, potpuno adekvatne. Kad bi se naši vlastodršci skrupulozno držali prava, koristio bih neke imaginarne primere. Kako su negativni primeri tu, u našoj svakodnevici, ništa prirodnije nego da posegnem za njima. U društvu u kojem se gaji idolopoklonički odnos prema vlasti i zatire svaka kritička misao, javnost je sklona da to što radim doživljava kao nekakvo hrabro, opoziciono delovanje, što je, iz gore navedenih razloga, potpuno pogrešna percepcija. Između ostalog, i stoga što sam slične vežbe držao i u slučaju ranijih nosilaca vlasti”.
Zašto baš na primeru Aleksandra Vučića?
Kad podučavate studente o pojmu pravne države, odnosno vladavine prava, onda nužno govorite o nosiocima državne vlasti koji treba da delaju u granicama prava. Aktuelni predsednik Republike je, u tom pogledu, izrazito negativan primer – neko ko postojano i permanentno prekoračuje granice prava i dela izvan vlastitih ustavnih ovlašćenja.
Možete li da nam navedete neki primer koji ste davali studentima?
Kao nastavnik se trudim da postavim okvire unutar kojih će sami studenti moći da izvlače vlastite zaključke i sudove i da ih potom u otvorenoj raspravi brane argumentima. Kada studirate pravo, u načelu, jedini valjani argumenti su oni zasnovani na važećem pravu. Tako sam, na primer, ovoj poslednjoj generaciji studenata, koji su slušali onlajn predavanja i gde je bilo znatno manje prostora za diskusiju, postavio sledeće pitanje:
Koja od sledeće dve tvrdnje adekvatnije opisuje ono što radi predsednik Vučić:
a) utvrđuje i vodi politiku
b) predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu
Većini njih se učinilo, na bazi onoga što svakodnevno gledaju, da odgovor pod A vernije opisuje aktivnosti predsednika. Kad sam im, međutim, pokazao da je odgovor pod A zapravo ustavna formulacija nadležnosti Vlade, a ona pod B nadležnosti predsednika Republike, i sami su mogli da shvate da postoje ozbiljni problemi u funkcionisanju našeg ustavnopravnog sistema.
Kako studenti reaguju na takav pristup?
Malopre sam pomenuo da se u Srbiji sistematski zatire svaki oblik kritičkog mišljenja i dobar deo odgovornosti za to leži na našim obrazovnim politikama koje u osnovi ne podstiču đake na problemsko mišljenje. Stoga nije uvek lako tek svršene srednjoškolce podstaći na takav način mišljenja. Ipak, moj generalni utisak je da studenti ipak vole pristup u kojem im se ne nude gotova rešenja i ne “uliva im se znanje” u glavu, već sami do njega dolaze.
Tražite li od njih da i sami prepoznaju takve situacije?
Tražim, u meri u kojoj je to primereno nekomeo je tek na početku studija prava. Recimo, jedan od zadataka za studente generacije 2020/21. bio je da prepoznaju situacije u kojima su predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti vršili neprimerene pritiske na pravosuđe, uprkos ustavnoj proklamaciji o nezavisnosti sudstva. Trebalo je te situacije dokumentovati linkom na odgovarajuću novinsku vest, a zatim i obrazložiti upućivanjem na povredu merodavne ustavne i/ili zakonske norme. Veliki broj studenata je s uspehom taj zadatak obavio.
Koliko je teško ili lako prepoznati situacije u kojima visoki funkcioneri krše Ustav? Koliko je to ogoljeno, vidljivo?
Eto, uzmimo za primer pomenuti zadatak. Ustav Republike Srbije u članu 145 kaže da su “sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole”, a član 3 Zakona o sudijama kaže da su “svi državni organi i funkcioneri dužni da svojim postupanjem i ponašanjem održavaju poverenje u nezavisnost i nepristrasnost sudija i sudova”. I onda se, na primer, uključite u prenos zasedanja Skupštine i tamo vidite kako narodni poslanici iznose svoja “viđenja” kako je određene sudske predmete trebalo rešiti ili bez ikakvih zazora i skrupula govore o nekakvim „sudskim nameštaljkama“. Teško da kršenja Ustava i zakona mogu biti ogoljenija i vidljivija od toga.
Ima li studenata koji drugačije misle ili su primeri takvi da tu jednostavno nema odbrane?
Pa vidite, kad se kaže „drugačije misle“, tu samo može biti reč o drugačijem pravničkom rasuđivanju, odnosno o drugačijim pravničkim argumentima koji bi upućivali na suprotan zaključak. Apsolutno je irelevantno ko ima kakvo političko mišljenje i da li favorizuje sadašnju vlast ili opoziciju. Ja sam profesor prava i moj posao je da studente naučim da rezonuju kao pravnici i da se zalažu za odbranu prava ko god da se nalazi u ulozi njegovog prekršioca.
Kako su vaša predavanja izgledala ranije, da li ste uvek imali dovoljno materijala da studentima na konkretnim primerima objasnite situacije u kojima je prekršen Ustav Srbije?
Mi kroz ceo period tranzicione demokratije ne oskudevamo u takvim primerima. Tako da je sličnih vežbi bilo i ranije. Evo, primera radi, sećam se da sam svojevremeno sa studentima razmatrao da li je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić prekršio Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama kad je posle fudbalske utakmice reprezentacije Srbije na stadionu nazdravio šampanjcem. U pozadini ove, naizgled beznačajne epizode, valjalo se mnogo krupnije pitanje: da li su svi, uključujući i nosioce državne vlasti, jednaki pred zakonom.
Izvor: Nova.rs
