Da li se deca izmeštaju iz bioloških porodica zbog siromaštva
Taoci sistema
Iako siromaštvo po zakonu i standardima ne može biti jedini razlog za izdvajanje deteta iz biološke porodice, u realnosti se upravo to dešava. Siromaštvo čini i da se hraniteljstvo doživljava kao posao. Gde su, onda, u svemu tome deca
Nedavno prikazan film Otac Srdana Golubovića podstakao je burne emocije kod najšireg kruga TV gledalaca, dirnutih pričom o uskraćivanju roditeljskih prava jednom siromašnom čoveku, Đorđu Joksimoviću iz Кragujevca. Filmska verzija se od realnosti razlikuje u detaljima, nekad i presudnim za pravu sliku o sistemu socijalne zaštite u Srbiji. Tako je scena u kojoj se žena glavnog junaka i majka njihovo dvoje dece poliva benzinom i pali iz protesta – umetnička metafora očaja. Istina je podjednako strašna, ali složenija da bude filmom ispričana. Naime, nevenčana Đorđeva supruga doživela je nervni slom tek nakon što su joj službenici MUP-a stavili lisice, a njihove tri ćerke automatski poslali u hraniteljsku porodicu, na telefonski poziv jednog komšije „doušnika“.
„Postupak Centra za socijalni rad Кragujevac opravdan je laži da je moja žena htela da udavi devojčice u obližnjoj rečici Ždraljici, dok svedoci ovo negiraju tvrdnjom da deca nisu bila mokra“, konstatuje Đorđe. On je za to vreme bio na poslu, „što je iskorišćeno da se bespravno odvedu deca“, kako otac navodi.
„Bili smo ’tipovani’“, uveren je, jer zakon kaže drugačije. U validnom postupku, stručni tim Centra odlučuje da li je najbolji interes deteta privremeno izdvajanje iz biološke porodice, a ako jeste, prvo se traže srodnici ili ljudi bliski detetu da bi se izbeglo njegovo izmeštanje u novu sredinu, objašnjava jedan anonimni socijalni radnik.
Zašto anonimni? Jer, teško da postoji ijedna struka koja tako složno zagovara ispravnost svoje prakse u opštoj atmosferi bezakonja i korupcije. Podređeni su uplašeni za radno mesto, te žmure na propuste kolega ili i sami prave greške iz neznanja ili indolencije. Netransparentnost zavisi i od centralizovanog davanja izjava, uz aminovanje novoosnovanog Ministarstva za brigu o porodici i demografiju. „Кriminala ima na pojedinačnom, višem nivou, a zapravo ceo sistem ne funkcioniše“, komentarišu zaposleni u NVO sektoru.
Кad su u pitanju deca bez adekvatnog roditeljskog staranja, zakon i shodni pravilnici dalje kažu da se tek nakon procene deteta i njegovih potreba donosi odluka da li će ono biti smešteno u instituciju ili u hraniteljsku porodicu, koja se takođe podvrgava proveri. „Ali, ni svaka hraniteljska porodica neće da primi svako dete“, objašnjava naš neimenovani sagovornik, što ide u prilog Đorđevoj tvrdnji da se „stvarno zapuštena ili deca ometena u razvoju nerado preuzimaju“.
Đorđeve tri ćerke očito su bile podobne „otimanju“, kako on naziva nemili događaj koji bi uslovno mogao da se smatra urgentnim hraniteljstvom i zato što je njegova supruga hospitalizovana u psihijatrijskoj ustanovi. Ali, s obzirom na to da devojčice „imaju i oca“, kako apeluje Đorđe, s njim je morao da bude obavljen stručni razgovor, „što se nije dogodilo“. Paušalno ga ocenjujući, direktor kragujevačkog Centra bio je ubeđen da „nije u stanju da se odupre njegovoj odluci“.
Još manje je slutio da će ojađeni otac samoinicijativno pokrenuti istragu, i tako od jednog hranitelja saznati kako se deca preuzimaju. Samo treba da plaćaš 30 odsto od hraniteljske nadoknade direktoru centra, kako je Đorđu objašnjeno. Premda za svoj navod nema neospornih dokaza, simptomatično je prošlonedeljno obraćanje ministra Ratka Dmitrovića na jednoj televiziji. U tom nastupu, Dmitrović se gotovo podsmeva „teorijama da decu hoće da prodaju u Švajcarskoj“, dok ne komentariše filmske replike o finansijskom ćaru na ime otuđivanja devojčica, možda i da ne podstiče podozrivost auditorijuma svesnog da se krivac uvek traži praćenjem traga novca, što je pravi posao istražnih organa.
Hraniteljska „plata“ je inače, prema podacima nadležnog ministarstva, 27.046 dinara mesečno, pod uslovom da dete nema većih zdravstvenih i razvojnih problema. S druge strane, iznos dečjeg dodatka kreće se od 3.044 do 5.550 dinara (ako se radi o detetu sa višestrukim invaliditetom ili smetnjama u razvoju), pod uslovom da roditelj ne zarađuje više od 9.134 dinara, što dovoljno govori koliko država realno mari za siromašne, ali i osnovnu ćeliju društva.
Piše Dragana Nikoletić za nedeljnik ''NIN'', Foto Dragana Кovčić
Opširnije u štampanom izdanju ''NIN''-a od 4.2.2021.
