Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ništa još ne govori Nebojša Stefanović. Skoro ništa. On je još vlasništvo stranke, njegova je duša tamo, ili su pod njihovim nadzorom ostaci toga što je taj čovek bio za njih: najverniji firerov drug, krv i meso partije. Jedan od veterana pohoda na vlast, učitelj poniznosti i majstor podilaženja sa odloženim dejstvom. Oslonac onome kome su sa svih strana potrebni takvi direci. Ljubitelj božanstva koje je i sam stvarao svojim beznačajnim postojanjem. Kakav Isus - takvi apostoli!
Danas je taj čovek, Neša iz Beograda, možda posrnuo negde u vernosti, ili počinio izdaju zajedničke stvari, ili saznao ono što se ne sme, sve prisluškujući gadosti svog morbidnog učitelja; ili je prvi video da idol nije ni za šta, da je opasno bolestan i ne ume sa sobom, da bulazni kad god zine i u tome se ne zaustavlja, pa ga valja brzo negde skloniti.
A umesto njega, zašto ne, mogao bi i Neša, bar nije gori od čudovišta koje prepada sve oko sebe. Niko nije gori, to je saznanje koje opija ošamućene kreature u opasnoj blizini vladara. Teško onome koji ništavnost gospodara uoči prvi.
Onda među grehovima nije ni šverc oružja ni Jovanjica. Ni prisluškivanje, niti nedovolja revnost u otkrivanju ljudožderskog krila Vučićeve mladeži u Ritopeku. Nego samo ambicije potcenjenog činovnika režima, koji je video jedino ono što se ne sme: golu spodobu u raskošnoj rugobnosti.
Inkvizicija je počela na znak partijskog Suslova Đukanovića, koji je svoju podatnost uzdigao na nivo prividne slobode da bilo kome kaže bilo šta. Žrtvu još nisu priveli, ona se bavi odbranom zemlje koja je davno bez slobode, a ostaće bez inače suvišnog ministra odbrane. Ako me je prisluškivao, uhapsiću ga. Tako govori tamničar.
Šta je Stefanović za naprednjake: neprijatelj, izdajnik, pučista, zaverenik? Ili neko ko se tek pokazuje kao utvara koja razbija san o večnosti, otpadnik koji je jednom bio najverniji. On je bio među tim ljudima, jedan od njih. Član bande, borac protiv mafije iz srca mafije. Onaj koji je nemuštim jezikom prevratnika nasrnuo na Dona. Ili ništa od toga, Neša bi mogao da bude prikaza iz paranoidnog košmara, jedan od posluge koji je nagazio šefu u tanjir. Samo projektovana žrtva sebi sličnih ili gorih od njega, meta na koju će fukara baciti kamenje, čuvajući poslednji za sebe.
Niko, nigde, ni na jednom odboru, ni u jednom mestu, nije branio Stefanovića. Nije bilo nijedne dobre reči za njega, političkog pokojnika sa masovnim opelima uz gorke anateme, koji odlazi u prevremenu istoriju. Misao o njemu jeretiku dolazi iz jednog uma. Nema dvoglasja, odluka o presudi se prostire Srbijom. Božanstvo od slame i blata biće sačuvano od jeresi i rušenja, sve krivokletnike čeka ista ili gora sudbina. To bi bila lozinka ovog čerečenja sopstvene gradivne materije.
Jednom, kad Nebojša bude sređivao svoj rodoslov, ta epizoda progona postaće najbolji deo njegove mračne biografije. Bio je pod progonom Vučića, ima li nešto bolje od toga? Bio u zatvoru, i tek tamo, uz svoj kaluđerski mir pročitao nešto zaista vredno.
Neša iz Beograda će pre toga biti podstaknut na ćutanje, ako je istina da zna sve. Čak ni njihova partija ne jede svoju decu pre vremena, bar ne onu koja su izrasla na kolenima tvorca.
Ako reši da progovori, ništa se neće promeniti. Očekivanja da će se kip odmah srušiti u prašinu, preterana su. Sve što vladar govori javno ili tajno, to je laž. Lagaće da je laž sve što bi moglo da podseća na istinu. U istini nikada nije uhvaćen, jer nije u stanju da opšti sa njom. U tome je najveća tajna tajnog prisluškivanja u kome nije moglo da se sazna bilo šta što se već ne zna.
Sve užase koji su ga podsticali već je opisivao javno, uživajući u svom sadizmu. Ne bi se on uzdržao da nam ne zgadi život, ako mu dopre do pameti nešto još grozomornije od ćevapa sa ljudskim mesom. Taj jelovnik strave je samo okvir za buduće eseje o funkcionalnom kanibalizmu, koji je ovde već na nivou vladareve logoreje, postao deo praktične politike.
Moguće je da Neša još ne zna ono što svi znamo, i da je ideja o tajnama koje poseduje samo mitska zabluda. Svoja najgora izdanja, neuporediva sa bilo čim, vladar čuva samo za javnost, kako bi podanike i protivnike očarao ili zgrozio fantazmagoričnim ispadima.
Mali noćni razgovori koje kod sebe možda čuva Neša, verovatno su bezvredna naklapanja u teškoj insomniji ispunjenoj bolnim nespokojem.
Sa svojim amimičnim licem, i mirnim, dosadnim tonom, Nebojša Stefanović nije čovek koji izaziva strah. Bar ne na prvi pogled. Mnogo godina bio je izvor spokoja za mahnitog gazdu, koji je svog ljubimca rado privijao na grudi i tako ga pazio od sebe.
A kad ga je odvojio od sise, mali je krenuo na dobrotvora, potpuno sjebanog napadima straha i ljudožderskom gastronomijom. I od toga se uteći ne može.
