Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Ruska vojna agresija na Ukrajinu kao neko ogromno uveličavajuće ogledalo prikazala je svet u sasvim novoj slici i onespokojavajućoj perspektivi. Rat u Ukrajini stavio je prst i na bilo srpske politike i društva, precizno odmeravajući gde smo to i mi danas u odnosu na svet. Ali i gde smo u odnosu na svoju prošlost u kojoj izgleda nismo u stanju da se orijentišemo i gde smo u odnosu na budućnost čije magistrale nismo sasvim jasno utvrdili. Ovaj rat je, dakle, u tren, precizno iscrtao kroki naših slabosti, naše tumarajuće ideološke geografije, opseg zabluda i mistifikacija u kojima smo zaglavljeni kao u živo blato, i pročitao naše temeljne strahove, skrivene afinitete, pa i istorijske frustracije i nepoverenja koja su politički gajena i obilato instrumentalizovana u unutrašnjoj i spoljnoj politici.
Državna politika ovog trenutka kreće se po tankoj žici pokušavajući da balansira na pravcima kojima je godinama manipulisala politikom „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“. Ali njena načelna zalaganja za mir u svetu i nepovredivost granica sve će manje biti dovoljna kako se brutalna razaranja Ukrajine budu povećavala i za sobom ostavljala smrt, pustoš i milione izbeglica. A da je Rusija za taj scenario spremna jasno je i po odluci da potpuno ugasi medijsko svetlo, uvede cenzuru, ratnu propagandu i progon za sve koji njenu razarajuću invaziju na suverenu državu ne nazivaju cinično „specijalnom operacijom“ takozvane „prinude na mir“, kako to imperativno zahteva Federalna agencija za nadzor informacionih tehnologija i komunikacije Rusije. Blokiraju se tako radio i televizijske stanice i drugi nezavisni mediji. Ruskim nezavisnim sajtovima i portalima više ne može da se pristupi, blokiran je pristup Bi-Bi-Siju, Dojče veleu, Radio Slobodnoj Evropi, Tviteru, Fejsbuku, čak i Vikipediji. Čitaoci koji su se dovijali instaliranjem VPN-a i softvera za šifrovanje i sakrivanje IP adrese i deblokiranje cenzurisanih veb-stranica, sada mogu doći pod udar zakona koji je usvojio Donji dom ruskog parlamenta i suočeni sa kaznom od 14.000 dolara ili zatvorom do 15 godina. Zato strani dopisnici listom napuštaju Moskvu. A mete ruske agresije u Ukrajini postaju televizijski odašiljači i novinarske ekipe na terenu.
Sa druge strane, Evropska unija je zabranila ruske državne medije Raša tudej i Sputnjik. Restrikcije i blokade uvodi Fejsbuk, Gugl, Jutjub i TokTok, a isto je uradio i Tviter… Кao nikada do sada u toku je ratni pakao bez svedoka, u mrklom medijskom mraku.
I gde je sad tu Srbija? Vlast pokušava da premosti usko grlo u kom se našla do izbora obećanjima da će biti goriva na pumpama, da neće menjati cenu struje, da je spremila dovoljno graška i brašna i ribljih konzervi i svega za naše građane. Ali nije rekla šta će sa nabujalim proputinovskim raspoloženjem koje je godinama podizala i njime manipulisala u igri sa Zapadom. Pa Srbija je jedina zemlja koja je ničice padala pred Putinom priređujući mu neviđeni doček kakav ni u Rusiji nije imao.
Za deset godina vladavine SNS uspeli su da odgaje takav autoritarni mentalitet da je, po istraživanjima, osam od deset ispitanika u Srbiji za čvrstu ruku. I dok se ovih dana po gradovima sveta protestuje u znak podrške Ukrajini, u Beogradu takav skup organizuje dvadeset žena u crnom, ali zato više hiljada desničara kliče Rusiji i podržava njenu agresiju, dok se na Vračaru pored murala ratnog zločinca Ratka Mladića sada uzdiže i mural Vladimira Putina. Tu mučnu sliku nije mogao da prekrije ni naknadni skup podrške ukrajinskom narodu u centru Beograda. Jer, pre samo deset dana u tabloidima bliskim vlasti mogli smo da pročitamo da je Ukrajina napala Rusiju, a na televizijama koje podržavaju vlast i sada defiluju stručnjaci za proputinovski narativ, bez odgovornosti prema činjenici da je i na Balkanu tanka linija koja deli krhki mir od tragične zaraćenosti. Očigledno je da su i dovedeni da ga šire, svesni da će ostati u zavetrini odgovornosti za trovanje javnog prostora isključivošću u koju se lako uklapa svaki sukob.
I sad, čovek bi mogao reći, pa neka Aleksandar Vučić razmišlja šta će sa ovim što je sam proizveo i ohrabrio, da cenu tog ludila na kraju nećemo platiti svi mi.
