Rastislav Dinić, tekst za Peščanik.net, 5.4.2022.
Počnimo jednom neproverenom, ali u principu lako proverljivom empirijskom tvrdnjom: ako bismo dobili podatke o zastupljenosti političkih aktera na nacionalnim frekvencijama i ukrstili ih sa uspehom ovih aktera na upravo održanim izborima, dobili bismo skoro direktnu korelaciju. Pored dve opozicione koalicije – Ujedinjeni za pobedu Srbije i Moramo, koje se svojim biračima prvenstveno nisu obraćale preko nacionalnih frekvencija, nego uglavnom preko alternativnih kanala – jedini izuzetak bili bi Srpska radikalna stranka i njen lider Vojislav Šešelj, koji iako relativno često na medijima sa nacionalnom frekvencijom, nisu uspeli da pređu cenzus ni u Beogradu, ni na republici (mada, kako ćemo ubrzo videti – ovaj je izuzetak relativno lako objasniti). Misterija „zaokreta udesno“ nad kojim zabrinuto uzdiše Vučić, nije dakle nikakva misterija. U pitanju je ono što smo od početka znali, da je za Vučićev opstanak na vlasti centralna kontrola medija, a pre svega i na prvom mestu televizija sa nacionalnom frekvencijom.
Postoje bar dva alternativna objašnjenja navodnog izbornog zaokreta udesno, ali kako ćemo pokazati, oba su neubedljiva. Prvo iznosi, ko drugi nego Bojan Klačar, dežurni relativizator režimskih izbornih marifetluka. Po Klačaru, desnica je na izborima zabeležila uspeh ne zbog toga što je režim na sve načine promovisao dajući joj ogroman prostor na režimskim medijima i štedeći je od napada rezervisanih za pravu opoziciju (a po svemu sudeći i finansirajući skupe kampanje koje ovi marginalni pokreti nikako ne bi mogli sami da finansiraju), već naprosto zahvaljujući ratu u Ukrajini. Kao biva, rat u Ukrajini je kao centralnu temu nametnuo odnos prema Rusiji i Vladimiru Putinu, što je pogodovalo desničarskim pokretima koji su tradicionalno proruski i proputinovski. Naravno, kao i sva klačaristička objašnjenja i ovo je notorna budalaština.
Prvo, da su u pitanju zaista samo rusofilija i putinofilija, porast bi imali svi kandidati koji su poznati po ovim stavovima, od radikala do Dosta je bilo. Međutim, profitirali su samo neki – oni koji su imali praktično neograničen pristup režimskim medijima, a to su bili pre svega koalicija NADA i Srpska stranka Zavetnici. Organizacije zadužene za monitoring medija će već izaći sa svojim brojkama, ali svako ko je bar površno pratio kampanju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, morao je da uoči činjenicu da su Miloš Jovanović i Milica Đurđević Stamenkovski doslovno svakodnevno bili u najgledanijim terminima – jutarnjim i poslepodnevnim kolažnim programima, kao i u večernjim „debatnim“ emisijama poput Hit tvita. Suverenisti, iako ništa manje proputinovski, nisu uspeli da pređu cenzus, jer nisu imali ni blizu jednako prostora na medijima sa nacionalnom frekvencijom. Takođe izrazito proruski i proputinovski „Patriotski blok“, po svim istraživanjima nije prelazio cenzus sve dok mu u prekomandu nije stigao miljenik naprednjačkih medija, ali i samog Aleksandra Vučića, Branimir Nestorović. Tek sa ovim poznatim antivakserskim šarlatanom, i pogađate – omiljenim gostom jutarnjih i poslepodnevnih kolažnih programa na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ova koalicija je, reklo bi se donekle i na sopstveno iznenađenje, uspela da pređe cenzus. Ostaju dakle samo Šešelj i radikali, izuzetak koji to nije, jer je u ovoj kampanji Šešelj bio vidno neupotrebljiv, umoran i starački usporen, dok je mnoge njegove termine preuzimao njegov sin, koji jednostavno nije umeo da iskoristi datu priliku.
Drugo, u meri u kojoj ukrajinski sukob zaista jeste pozitivno uticao na rezultate „putinofilskih“ kandidata, to nije bilo ništa spontano, već posredovano putinofilskom propagandom samih režimskih medija. Ni za ovo nisu neophodni rezultati medijskog monitoringa – svako ko je makar povremeno bacao pogled na kanale sa nacionalnom frekvencijom u poslednji mesec i po dana, dobro zna da su jedini češći gosti od pomenutih Miloša i Milice bili dežurni „analitičari“ bokanovskog usmerenja, sa beskonačnim naklapanjima o ukrajinskim nacistima, virusu koji napada samo Ruse i sličnim budalaštinama. Dakle, čak iako desničarski pokreti jesu izvukli izbornu dobit od rata u Ukrajini, to je bio rezultat svesne odluke Vučićevog režima da na televizijama koje apsolutno kontroliše, svakodnevno širi putinovsku ratnu propagandu.
Konačno, ne treba zaboraviti da je Klačar i nakon „izbora“ 2020. upozoravao na uspon ekstremne desnice i hvalio SNS kao stub centrizma koji štiti evropski put Srbije od najezde evroskeptika. Ovo, naravno, ne govori ništa o Klačarovim prognostičkim sposobnostima, ali govori puno o projektu vlasti da progura svoju trojansku desničarsku opoziciju u parlament i promoviše je u „pravu“ – projektu koji je na prošlim izborima omanuo, ali je na ovim, nažalost, uspeo.
Drugo potencijalno objašnjenje izbornog „zaokreta udesno“ ponudio je upravo na Peščaniku Dejan Ilić. Po Iliću, poslednji izbori pokazali su pravu sliku Srbije: „Srbija je izrazito homogeno, radikalno desno nastrojeno društvo“. Sa jednom značajnom kvalifikacijom, ova tvrdnja je vrlo blizu istini, a uz tu kvalifikaciju, ova tvrdnja glasi: „naprednjačka Srbija je izrazito homogeno, radikalno desno nastrojeno društvo“. Naime, nema nikakvog razloga da verujemo da je Srbija kao takva radikalno desno nastrojena (pitanje je koliko bi takva tvrdnja uopšte imala smisla), ali imamo jakog i sasvim jasnog razloga da verujemo da je srpska javnost pod naprednjačkom vlašću zaista zaokrenula udesno. Odnos prema skorašnjoj istoriji, ratnim zločinima i ratnim zločincima (igrom slučaja koji to nije – takođe redovnim gostima kolažnih programa režimskih televizija) – sve se ovo pod naprednjacima sistematski pogoršalo. I eto velike tajne „zaokreta udesno“ – naprednjaci vladaju mešavinom izbornih manipulacija, sluđivanja javnosti teorijama zavere i sve jače desničarske i nacionalističke retorike. Ali sve smo to već znali.
Tu je, međutim, još nešto. Ako pogledamo nastupe Miloša Jovanovića i Milice Đurđević Stamenkovski, videćemo da to nisu bili „šešeljevski“ razulareni nastupi – naprotiv. Zapravo, ovo su skoro jedini kandidati koji su imali priliku da nastupaju smireno i staloženo (poput Šapića nekada) i ostave utisak odmerenosti i pristojnosti. Naravno, ovo je rezultat privilegije koju su dobili kao saradnici režima, da imaju na raspolaganju puno najgledanijih medijskih termina, a da ne budu izloženi napadima ni režima, ni režimskih novinara, a ni prave opozicije – što je kroz zube u izbornoj noći procedio čak i Vučić, rekavši da su se „neki“ u kampanji okoristili činjenicom da ih niko nije napadao. Šta međutim ovo govori o „homogenom, radikalno desno nastrojenom društvu“? Apsolutno ništa. Sve što nam to govori jeste da kada opozicioni kandidati dobiju dovoljno vremena i prilike da se smireno i pristojno predstave javnosti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom (što kandidati prave opozicije tokom ove kampanje nisu dobili, ili su dobili u minimalnim dozama), to pozitivno utiče na njihov rezultat na izborima, što je zaključak toliko banalan da nije ni vredan iznošenja.
Ukratko, zaključci su jednostavni. Rezultati su, s obzirom na uslove, dobri i ubuduće bi lako mogli da budu još bolji. Vladajuća stranka gubi popularnost, glasove, poslanike i moć – u ovom trenutku istina, dobrim delom u korist alternativna koje sama kontroliše, ali već sutra, pitanje je u čiju sve korist. Ovo u ogromnoj meri zavisi od kontrole nad medijima sa nacionalnom frekvencijom i zato se, sada sa pozicije parlamentarne opozicije, mora istrajati na pritiscima za izjednačavanje medijskih uslova, ne samo u kampanji, nego i inače. U svakom slučaju, proces razvlašćivanja uzurpatorske vlasti je počeo, a o njenoj nekadašnjoj nepobedivosti i apsolutnoj kontroli parlamenta, više nema ni govora.