Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme'', 5.5.2022.
Konstrakta je samo kolateralna šteta jednog “ludila udvoje” u kojem ni na koji način nije sudelovala niti za njega može snositi bilo kakvu odgovornost, ali je vrlo verovatno da neće biti ni jedina ni poslednja na toj giljotini
Kad će više ta Evrovizija, da i to oposlimo, pa da se polega?
Ana Đurić, kojoj u pasošu ne piše da je Konstrakta, otišla je u Torino da tamo pokori Evropu ili da časno pogine na bojnom polju za… ne zna se tačno šta. Kako god, ako rasturi, pa i pobedi, svi ćemo biti Z-adovoljni; ako načisto propadne, mnogi od nas biće Z-groženi, a neki kanda i Z-luradi, Z-ar ne?
A i jedno i drugo, ako ćemo pravo, bilo bi sasvim logično: ono prvo zato što je Konstraktina pesma, koncept, nastup… ma, sve živo, sjajna suprotnost svemu onome što Pesma Evrovizije inače jeste, a ono drugo – hm, pa iz istog tog razloga. Šljokičavi paunovi Evrovizije i njihovi obožavaoci retko pljuju u bunar iz kojeg piju vodice. Dolazeći iz jednog paralelnog muzičkog i uopšte estetskog kosmosa, među taj svet Konstrakta se spušta kao sa druge planete. I sasvim je svejedno što se, takva kakva je, u Torino prizemljuje baš iz Srbije.
Oh, ili možda nije? Možda se u svetu kakav je kremaljski despot kreirao 24. februara ujutru, a mi mu od tada svakog dana pomažemo na razne načine da dovrši svoje (ne)delo, i od jedne nesumnjivo vanzemaljske pojave traži sertifikat geografskog porekla, a potom i dokaz moralno-političke ispravnosti? Koji se utoliko strože i nepoverljivije procenjuje ako je samo njeno poreklo, hm, ne baš od uglednog soja? A u kontekstu “ukrajinske” epohe, Srbija je iznova svojevrsna zemlja-parija, unapred osumnjičena za svaku moguću podršku pomahnitalom tiraninu i njegovim eskadronima smrti iz dalekih tajgi. Ako imate neki problem s tim, ne krivite za to ni “Evropu” ni šaškavu beznačajnost zvanu Pesma Evrovizije, nego pogledajte oko sebe, a možda i u sebe.
E, to nas dovodi do “merituma stvari” u ovoj priči. Konstrakta je, Z-namo svi, umalo postradala na gubilištu nove forme političke korektnosti zato što su joj kojekakvi vidovnjaci i posednici Trećeg oka u scenografiji nekog od predevrovizijskih spotova detektovali stočiće u obliku latiničnog slova Z, što je, jelte, protumačeno kao suptilna (e, baš!) proputinovska poruka, kukavičje jaje koje su Z-li velikosrpsko-velikoruski nacionalisti hteli da podvale i proture devičanskoj Evropi, i to na njenom bunjištu. Pa je od Konstrakte Z-atraženo da se ili jasno ogradi od tih stočića i ostale neprimerene skalamerije, ili da – ako odbije da triput se odrekne Satane – bude diskvalifkovana unapred, da ne bi sablaznila naš hiperosetljivi kontinent tamo u Torinu.
I, šta je onda bilo? Stočići su povučeni, a možda i ritualno spaljeni, Konstrakta se na priču osvrnula superiornom ironijom, po nekim mišljenjima možda i odviše superiornom a premalo konkretnom, i valjda je na celu jednu apsurdnu priču stavljena tačka, mada sam siguran da je za mnoge to tek Z-arez, pa će sada kao Z-apete puške vrebati sledeću priliku da je sačekaju na krivini.
Tugaljivost ove priče je u tome što je Konstrakta samo kolateralna šteta jednog “ludila udvoje” u kojem ni na koji način nije sudelovala niti za njega može snositi bilo kakvu odgovornost, i što je vrlo verovatno da neće biti ni jedina ni poslednja na toj giljotini kraj koje se okuplja pravednička sajber gomila, uglavnom podjednako odbojna i kad je slučajno na ispravnoj strani, i kad je namerno na pogrešnoj.
Naprasni obožavaoci slova Z uistinu su manekeni i širitelji jedne osobito nastrane i odvratne demonologije, fascinirani su nasiljem i zlom, i zapravo (dobro: Z-apravo) najbliža su duhovna i moralna braća i sestre savremenih obožavalaca slova U, tamo s one strane tragikomičnog batrovačko-bajakovskog limesa (o čemu sam, izvinjavam se, pisao na vreme, pa neću iznova razrađivati stvar). Ima takvih svugde širom dunjaluka, ali ih je proporcionalno u Srbalja baš nezdravo mnogo; svakako mnogo više nego drugde, ne računajući Rusiju i verovatno Belorusiju. Zašto je tome tako, to valjda može dokonati svako ko prethodnih tridesetak godina (mada su koreni toga opakog poremećaja još mnogo stariji i dublji) nije uistinu proveo na drugoj planeti. I za to nema nikakvog smisla kriviti bilo koga drugoga: to je ekskluzivno domaća bolest, i ovde je valja i lečiti – ako ima ikakve nade. I svako sveže napandrčeno Z po ulicama naših gradova jeste naša sramota i jeste vulgarni, opsceni otisak đavoljeg kopita, u to nema ni najmanje sumnje.
Čega je, međutim, izraz brižljivo uzgojena paranoja koja vidi Z i tamo gde ga nema, ili ga ima, ali u svojstvu jednog sasvim običnog i neškodljivog slova abecede? U “globalnijem” kontekstu, bio bi to izraz pomahnitale političke korektnosti koja je ionako odavno postala lek gori i teži od bolesti; u nešto lokalnijem, tj. regionalnom, izraz sitnog šovinizma kojem je svako Z, stvarno ili umišljeno, dobro i drago jer tobože dokazuje njegovu unapred sročenu rasističku Zlomisao. I to smo, uostalom, već gledali, kroz one koji su videli Z-rnce U oku brata svoga U obliku slova U i tamo gde ga je zaista bilo, i tamo gde su ga samo oni videli, jer su duboko u svojoj Ušljivoj nutrini želeli da ga vide.
A što se Umetnice tiče, ona stvarno mora biti Zdrava. Pre svega u duhu, što Konstrakta i jeste. Bože Zdravlja, a sve drugo je samo pena dana. Hajde da i to čudo s Evrovizijom prođe, pa da Zemlja ponovo grUva!