Piše: Svetislav Basara
Ako bi trebalo u jednoj reči opisati srpske politike (svih vremena i boja), onda je ta reč - neodlučnost. Politička neodlučnost je u Srbiji pravilo, uz nekoliko retkih izuzetaka koji ga potvrđuju.
Koreni političke neodlučnosti kriju su u neiskorenjivoj sklonosti u „našem narodu“, poznatoj kao i jare i pare, a među bezobraznim pripadnicima „našeg naroda“ kao neodustajno iznalaženje načina kako da se karaš ko štuka, a da ti ne uđe.
Najveći izuzetak - koji umalo nije ukinuo pravilo - bio je period srpskog marksizma, lenjinizma i komunizma. Nije greška, on se pokazao politički vrlo probitačnim. Bilo je dovoljno 13.500 odlučnih ljudi - koliko je KPJ imao članova pre rata - da iz korena promeni zemlju, doduše ne nabolje u svim stvarima, ali u mnogim da. Nisu, fakat, drevne komunjare mnogo znale, većina nije znala ništa, ali su znale šta hoće, šta neće i - važnije - kako da realizuju to što hoće. I - najvažnije. Nisu uzmicali pred rizicima.
Da su 1941. postojale kladionice, šta mislite kolika bi bila kvota za opkladu da će šačica gologuzih radnika, seljaka i omladinaca pobediti u ratu s Vermahtom, pred kojim su spadale gaće i tadašnjim velikim silama. Odmah da kažem - kvota bi bila ogromna, jer se najveće kvote određuju za najmanje verovatne pobede, kako u fudbalu, boksu, itd., tako i u istoriji.
Da skratim. Komunisti su bili najveći izuzetak od Ćosićevog pravila da Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru. Dok su dobijali - a dugo su dobijali - i Ćosić je bio komunista. Kad je komunistički brod počeo da tone, a kvota počela da opada, Ćosić je zbrisao s broda i uložio silnu energiju da Srbiju vrati na fabrička podešavanja dobijanja u ratu i gubljenja u miru. U čemu je u potpunosti uspeo. Što se iz priloženog i vidi.
Biti neodlučan, tj. ne moći prelomiti i doneti odluku hoćeš li jedno ili ono drugo, uvek završava gubitkom i jednog i drugog. I to u najboljem slučaju. Bude tu i većih belaja. Ima tu još jedna zaguljena stvar: ako nisi u staju da se odlučiš, a kad je odluka neizbežna, onda umesto tebe odluči neko drugi, a taj drugi po pravilu izabere ono što je u njegovom, a ne u tvom interesu.
Srbija se ponovo našla u ćorsokaku nedolučnosti.
Neodlučnost je slična heroinu. Heroin ti daje grejs period tokom koga možeš odlučiti da prestaneš da se fiksaš. Po isteku tog perioda više nema nazad. Slično je i sa neodlučnošću. Postoji granica posle koje nisu u stanju da se odlučiš. Ali boli nas qurz, odlučiće umesto nas neko drugi.
