Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer
Sveti Sinod, mnogostradalni Milorad i velikomučenik Aleksandar blagosusreli su se povodom pogibelji koja preti veronauci.
Neko se, kao naš vladar, ponosi što je kadar da se presaldumi i preruši do neprepoznatljivosti, drugi se, poput moje neznatnosti, hvališe što mu dijalektika ne može ništa, te stoga misli uvek isto, pa dobro, neka to bude moja dogma, ali ponoviću da je religija hobi, a ono što je hobi za odrasle, zar može biti više od hobija za decu od sedam do petnaest godina?!
Šta bi bilo da premijerka, shvativši koliko stanovništvo voli tenis, uvede beli sport kao školski predmet, ili da se roditelji i deca dvoume ko će na aikido, a ko na tenis? To bi i meni i Ustavu bilo sasvim po volji i po meri, jer najviši pravni akt nigde ne kaže da su sport i država odvojeni, a crkvi i državi Ustav izričito zabranjuje da srastu u amalgam ili u monolit, doduše, ja bih budućem Ustavu poklonio unapred član koji bi ovako glasio: “Država i sport dva su sveta različita, te država nipošto ne sme iz budžeta, u koji se sliva porez svih radnih ljudi i građana, da finansijski potpomaže sportske klubove, čak ni one koji bi mogli osvojiti neki međunarodni turnir, ili medalju na svetskom prvenstvu, jer među radnim ljudima i građanima ima onih koji ne drže nimalo do apstrakcija poput onih o ugledu države proisteklom iz uspeha sportista.”
Razradio bih u Krivičnom zakoniku par paragrafa o tome kolika je zaprećena kazna – koje ne bi bio pošteđen ni predsednik Republike, ni guvernerka, ni premijerka – ako bi samovoljno i protivustavno razbacivali novac na oblasti koje lično oni vole i od kojih očekuju reklamu za državu i reklamu za sebe same.
Ali vratimo se veronauci, naučnoj disciplini koja proživljava teške godine progonstva iz školskog programa, jer joj nelojalno konkuriše nepobožni i nepravoslavni predmet zvani građansko vaspitanje: roditelji i upravitelji škola, u udruženom neverničkom poduhvatu, sputavaju decu na putu ka pobožnosti i svemu dobrom što iz pobožnosti proizilazi, patrijarh se blagodokopao spiska verski nepodobnih direktora, i šteta je što nema i crnu listu roditelja (direktori su dovedeni u neravnopravan položaj, dočim njihovi saučesnici, možda i podstrekači, uživaju u anonimnosti i bezopasnosti), pa da sve to predoči našim najvišim svetovnim rukovodiocima, a to su naši predsednici Vučić i Dodik.
Da, tek iz sastanka Sinoda sa Miletom i Aleksandrom, shvatio sam da je voljena naša sestrica zvana Srpska jakože i mi izložena jeresi i opasnosti. Od čitavog ovog komičnog sastanka, nalik onima za spas ćirlice ili srpskog jezika, najviše mi se dopalo što su udruženi veroučitelji iskazali bojazan da će svi oni ostati bez posla. Nisam se potrudio da nađem zapisnik ili snimak ovog vladarsko-sinodskog karazasedanja, ali slutim da je ovo najiskrenije i najistinitije od svega što je tamo bilo rečeno. Svetu materu po mom smernom mišljenju ne odlikuje baš istrajna iskrenost, i kad se makar njenim opunomoćenicima za prosvetni rad sa maloletnicima omakne nešto ovako iskreno i puno blagorazumija, meni je srce puno.
Naš predsednik mi se ponekad učini kao adolescent kome svi školski predmeti idu kao po loju, ali čije vladanje i vanškolske aktivnosti niko ne može da predvidi ili predupredi, sad je nešto od samodržavlja u kojem nas očinski drži dobrih deset leta ushteo da prelije i izvan Srbije, izvan svoje svenadležnosti, poželeo je da kao običan Srbin ode u Jasenovac, gde bi kamermani snimili kako se žali, iz Zagreba je ka našijencu poletelo drvlje i kamenje, jer nije reč o običnom Srbinu, dapače, radi se o neobičnom Srbinu, koji je, gle, postao i ostao predsednik takozvane Republike Srbije, i Hrvatija ga, zgranuta, podseća da stoga podleže strogom diplomatskom protokolu, što je pak u Srpskom svetu primljeno kao izliv otvorenog i neizlečivog ustašluka, neću na more, hoću u Jasenovac, izrazio se predsednik svojim rečima (ne mogu zamisliti da mu je ovaj slogan smislila i preporučila savetnica Suzana), uglavnom, ono što je za sve pape bila i ostala Srbija, mesto na koje nijedan katolički poglavar ne može da kroči, ni u svojstvu Svetog oca, ni kao puki pripadnik ljudskog roda, ni kao turista, e, to je za našeg svetovnog oca trenutno Jasenovac; može biti da se sa izvesnim zakašnjenjem negdašnji delija upoznaje sa Svetim pismom, veronauku nije imao, nakon pesama čika Jove Zmaja čitao je prozu čika Vebera, ruske klasike je pobrkao, jer ih je navrat-nanos čitao naporedo sa lekcijama iz Visoke trenerske škole, ali u Knjizi propovednikovoj mora biti da mu se dopalo ono “srce je mudroga u kući gdje je žalost”, što bi bilo odličan moto za dokumentarac o Pravedniku i žrtvama, ali će, ipak, pre biti da se vladar uželeo pukog skandala, njegovim kolegama iz srednjeg veka bio je na stalnom raspolaganju lov, razvrat, balovi, gozbe, pogubljenja, savremenom vladaocu preostao je skandal kao sredstvo protiv dosade u koju samodržavlje neumitno tone. Verujem da vladar istinski žali žrtve Jasenovca, ali verujem i u njegovu želju da ispadne mali Lavrov, pojedinac kome nepravedna Evropska unija, ili njena najneznatnija članica, ne da da se bavi svojim poslom, čime se flagrantno krši Zakon o radu, ratifikovan i u svetskoj organizaciji, te potpisan i od Republike Hrvatske.
