Piše: Svetislav Basara
Za razliku od knjige „Demokratija u Srbiji“ - koja bi, da je napisana, stajala na policama pored knjiga „Italijanske junačke pesme“ i „Telefonski imenik Tirane“ - (takođe) nenapisana knjiga „Istorija nacionalnih frustracija u Srba“ morala bi imati najmanje 1.000.000.000.000 strana i opet bi mnoge stvari ostale nedorečene.
Osim ponečeg što sam pročitao, ne znam mnogo o pravcima razvoja nacionalne frustracije u Srbiji između dva (koja dva) rata, ali zato sam imao privilegiju da budem svedokom rađanja postkomunističke nacionalne frustracije. Interesantna stvar: nacionalno frustrirani - nazovimo ih Prvofrustrirani - najpre su postali komunistički komesari i aparatčići, da bi se - kad su uvideli da komunizam odlazi u ropotarnicu istorije - „vratili korenima“ i postali užasno „zabrinuti“ nad sudbinom Srba u regionu i na Kosovu.
I tada, kao i sada, savršeno im je pucao qwez za građane Srbije. A kad tim džebracima i tutumracima puca qwrz, to nije kao kad meni puca qwrz zbog ovoga ili onoga, pa neobavešteni pomisle da je negde eksplodirala plinska boca. O, ne. Kad tom ološu pripuca qwrz, ubrzo se pripuca bojevom municijom, a ološu, naravno, i dalje puca qwzr.
Nacionalna frustracija se iz Ćosićevih, Đilasovih i Bećkovićevih musafirhana najpre proširila na tribine Udruženja književnika Srbije - UKS. Na tim su se čemernim tribinama još ranih osamdesetih mogli videti dalji pravci razvoja nacionalnih frustracija. Trezveniji svati, među koje ja nisam spadao - čak su videli i ishodište frustracionog orgijanja. Video je to, recimo, i Đilas. Lepo piše u njegovim dnevnicima da je Ćosiću as eraly as 1989. rekao da će stvar završiti gubitkom Kosova i porazom Srbije.
Ćosić je mislio da zna bolje. Možda bi i znao da je znao da misli glavom umesto guzicom, što nije bio slučaj. To, međutim, nije tema naše današnje kolumne ili je tema za neku buduću. Naša tema su tribine UKS s počeka osamdesetih, na kojima se lepo videlo lice i naličje opštenacionalne frustracije. Govorim iz prve ruke, kao svedok događaja. Išao sam na nekoliko seansi tih frustracionih jadikovanja i naricanja, sve dok se jednom zgodom umalo nisam ispovraćao, pa sam prestao da dolazim.
Trebalo je čuti te književne bojne pokliče, ta pjesnička donebesna naricanja, trebalo je videti ugledne poslenike pisane reči - od kojih su mnogi još živi - kako liju suze nad otimanjem Kosova. Dvojica-trojica njih su čak javno prolili prave, ne metaforične suze, verujte mi na reč.
Trajale su te tribine... tako... sat i po dva, a nacionalna frustriranost je volšebno nestajala, kao rukom odnesena, čim bi narikače i plačip*čke sišle u drevni „Klub književnika“, kod Bude i Ive. Verujte mi na reč da su najveseliji i najješniji bili - i da su najviše pili - upravo dilebri koji su najviše naricali nad lepom slikom kojoj su Arnauti iskopali oči.
Ko je plaćao iće i piće? Kako ko? Organizator, tj. Udba, u saradnji sa predsednikom UKS.
