Piše: Svetislav Basara
Nedavno se u nekom „Lidlu“ odigrala bitka za ćevape, koja se završila bez žrtava u ljudstvu i materijalu, sa samo nekoliko ranjenih. Bilo je, naravno, predvidivo da će mučni prizori vremešnih boraca za ćevape na popustu koji gaze jedni preko drugih izazvati cunami ibretenija i moralne panike.
Bilo je još predvidivije da će odgovornost za krkljanac u „Lidlu“ biti upisana na Visoki Raboš - što je u za to nadležnim medijima promptno i učinjeno - da bi istog trenutka po Srbiji i srpskim zemljama odjeknula serija snažnih eksplozija. Kao u „Lidlu“, nije bilo žrtava u ljudstvu i materijalu. To je Visokom Rabošu pucao Visoki Qwrz što mu je pripisana odgovornost.
Ali vidite sad: i Nebeska i Prva i Druga i Bolja Srbije su se momentalno ujedinile u prvom pribežištu srpskih nitkova - objašnjavanju i pravdanju svega i svačega - siromaštvom. Moja neznatnost po običaju izdvaja mišljenje i po stoti put ponavlja - nisu se borci za ćevape iz „Lidla“ ponašali onako kako su se ponašali zato što su siromašni, nego su siromašni zato što se tako ponašaju.
Takvo ponašanje nije izuzetak, nego je pravilo. Naše društvo - ako reč društvo nije prejaka - od nastanka je zasnovano na brzini na zlo i hitrini na grabež, na čvrstom, seljačkom makijavelistčkom uverenju da su na putu do mračnih predmeta želja - u datom slučaju ćevapa, ali isto važi i za „ferarije“ - dozvoljena sva sredstva, a da su obziri samo smetnja.
Jovo Bakić postavlja ovakvu dijagnozu žalosnog stanja stvari u Srbiji: „Inače je organizovani kriminal i položaj iznad zakona nepomenika i njegove organizacije i njegove organizovane političke svite rak-rana čitavog društva.“ Ja imam drugačiju dijagnozu: Rak-rana je naše društvo kao celina, a srpski nepomenici, uključujući Najvišeg, samo su palijativna terapija za neorganizovani kriminal na kome ovo društvo počiva „od iskoni“, što rekli patriotski pjesnici.
Jagme vrlo slične onoj u „Lidlu“ gvozdeno su ponašanja u srpskoj ekonomiji, akademskoj zajednici, pa i kulturi, samo što uglavnom prolaze ispod onog poslovičnog radara. Manje-više svi to znaju, svi se manje-više tako ponašaju, svi se, međutim, prave ludi. Neću preterati ako kažem da je bezobzirnost u ostvarenju ciljeva jedna od ključnih odlika naše nacionalne karakterologije.
Ali jbg, bezobzirnost je mač sa dve oštrice. Ponekad te dovede do mračnog predmeta želja, ali ponekad te bezobzirnik-konkurent opauči po glavi, pa ostaneš i bez mračnog predmeta želja i bez oka, a ponekad i bez glave.
Koreni bezobzirnosti i posledičnog permanentnog meteža u svim poslovima, od kojih je najvidljiviji ćevabdžijski, sežu podaleko u prošlost. Dva-tri puta u našoj istoriji činjeni su pokušaji da se put do predmeta želja uredi na pravilima i obzirima, ali su sva dva-tri propali. Poslednji put 2003. Što rekla ona TV emisija: „Tražili ste, gledajte“.
