TEOFIL PANČIĆ - Tobožnje greške i vonj straha



Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''

Lepo je kada se neko izvini za grube i uvredljive reči, i obeća da to više neće činiti. U svoje ime, ili u ime onih koje predvodi ili predstavlja.

Ana Brnabić nikoga ne predvodi, teško da predvodi i samu sebe, ali ipak simbolički predstavlja jednu vlast, takva uloga joj je zapala, i sad mora da je nosi dok je ne razduži.

Ana Brnabić se, dakle, izvinila u ime besprizornih i neizvinjivih bića tipa Bakarec ili Jovanović, koja su glumce nazivala šljamom, ološem i slično. Nije krivicu transferisala samo na usta koja su te reči izgovarala, nego je rekla „mi“, deleći tako odgovornost sa njima, štaviše, implicitno priznajući da ništa od izgovorenog nije samo deo i delo individualne jarosti i jurodivosti.

Dovde je sve lepo.

Ana Brnabić je, međutim, sve te uvrede, svu agresiju i mržnju, nazvala greškom, apelujući za razumevanje: „ljudi smo, grešimo“. Istina je, ljudi greše. I tome ne treba prestrogo suditi, jer će i vama onda tako biti suđeno.

Ali, ima tu jedna začkoljica. Poslužićemo se pronicljivim rečima Ilije Čvorovića: „Hoće centrala jednom da pogreši…“. Ako se, međutim, greška ponovi, stvar postaje dubiozna. A ako greška preraste u obično, redovno stanje, onda ona može biti sve, samo ne može biti greška.

Nazivanje umetnika, intelektualaca, novinara, opozicionih političara, nevladinih aktivista ili bilo kojih drugih slobodnih građana najpogrdnijim imenima i njihovo najbesramnije klevetanje nije greška i ispad unutar inače uredno i pristojno funkcionišućeg sistema jedne vladavine, nego je, naprotiv, jedno od njegovih osnovnih obeležja. Mnogi su pre glumaca bili i ološ i šljam i izdajnici i plaćenici, i niko im se nikada zbog toga nije izvinio.

Ana Brnabić se toga možda ne seća jer se tada još nije bila politički rodila, ali u prvih godinu-dve neoradikalske vladavine postojao je izvestan napor za suzdržavanjem od grubih i prostačkih reči i činova, e ne bi li se što uspešnije prodala priča kako ti ljudi nisu oni isti mračni tipovi iz devedesetih, nego neki novi, mirišljavi i prozrač(e)ni blagorodnici. Insistiram na reči „napor“ jer njima ni tada uopšte nije bilo lako da se suzdrže: čim biste ih samo malo isprovocirali, krenuo bi škrgut zuba, sev očnjaka.

Otkud, dakle, sada izvinjenje? Proradio je vonj instinktivnog straha, stvari su počele da odlze predaleko, i sada valja pokušati iskontrolisati štetu koliko je to moguće. A nije moguće baš mnogo.

S druge strane, čemu insistiranje na „grešci“? Zato što i dalje žele da žive u uverenju da se „ova situacija može prevazići“, nakon čega bi se sve nastavilo isto kao i do sada, a sledeći šljam neka se spremi za giljotinu. Neću da tvrdim ni da je to nemoguće, ali u tom slučaju nemojte više njih kriviti ni za šta.

U ovom trenutku je najvažnije razumeti ovo. Nije „Srbija protiv nasilja“ izašla na ulice samo zbog nasilja doslovnog, fizičkog, sa oružjem ili bez njega. Nego i zbog neprestane seanse vređanja i ponižavanja koju nad njom sprovodi klika koja je za sebe monopolisala ne samo institucije, nego i skoro svaku upotrebu javnog jezika, a sve koji nisu poput njih saterala u ćošak, stalno preteći da će ih i odatle poterati, neznano kuda. Valjda da „glume negde drugde“, što bi rekao jedan od njihovih besprizornika.

To je nasilje o kojem Ana Brnabić ne sme ni da misli, a kamoli da govori, jer je u međuvremenu svojom voljom postala njegov protagonista. I to nasilje nije greška. Greška je, gora od zločina, što je onima koji ga sprovode – a oni ne mogu i ne žele drugačije, to dokazuju već skoro trideset godina – omogućeno da zajašu državu i društvo i čine im šta god hoće, uz tek simboličan i bezopasan otpor.

Da li se u tom smislu nešto promenilo? Kad me uhvati skepsa, ohrabri me naznaka panike u njihovim rečima i očima. O tome oni ipak znaju više od nas.