Draža Petrović, kolumna za portal N1
Kao što rekoh prošlog petka, moj pokušaj da u Rovinju organizujem proteste "Srbija protiv nasilja" nije uspeo, pa sam se prebacio na rezervni položaj godišnjeg odmora – u Mionicu, pravu srpsku morsku destinaciju na kojoj ti, kao izboru za letovanje, ne može zameriti nijedan srpski tabloid, niti kakav drugi ovdašnji bolid.
Je l’ ima ovde protesti? – raspitam se po Mionici, prvoj srpskoj opštini gde je 1992. godine, u prvom krugu lokalnih izbora, opozicija pobedila Miloševićeve socijaliste. Opštini iz koje je vojvoda Živojin Mišić, kreativni direktor pobeda nad mnogo gorim okupatorima od socijalista.
Raspitam se dakle po Mionici „Je l’ ima ovde protesti?“, jerbo je na godišnjem odmoru važno što više šetati po nedirnutoj prirodi.
Domaćini kažu: „Nema protesti, al’ ko voli da šeta ima četvrtkom u Valjevu, jedno 20 kilometara odavde!“
Pitam u kolko sati počinje protest, domaćini ćute, neće da mi kažu.
Auu, bre, da li je moguće da se tolki strah uvukao u narod, zapitam se, ali onda shvatim pozadinu zavere ćutanja.
Protesti u Valjevu počinju u osam, što je vrlo nezgodno vreme za internu komunikaciju.
– Kad bi ti mi rekli da počinju u osam, ti bi nama rekao „na ..... te nosam“ – rekli su mi u poverenju, a ja shvatio da se građani ne plaše odavanja tajnih informacija o početku protesta u Valjevu, nego se plaše da im ne kažeš nešto što se rimuje sa osam. Ima nade za ovaj narod!
Nađemo kompromisno rešenje – protesti u Valjevu ne počinju u osam, nego počinju u 20 časova, pa ko ume to da rimuje, nek mu je alal.
Valjevo je čudesan grad još čudesnijih ljudi kada treba sobaliti neku preterano drsku & izopačenu vlast.
Prvo tu beše Bogoljub Arsenijević Maki, lokalni slikar koji je ličio na Konana Varvarina srpske demokratije. Maki je početkom devedesetih napravio Republiku SAO Koloniju u valjevskoj Radničkoj koloniji. U Republici SAO Koloniji od siporeks blokova napravio je spomenik Miloševiću visok 2,6 metara, u obliku muškog polnog organa. Na postamentu je pisalo “Srpski predsednik”.
Maki je na jednom protestu usred devedesetih pokušao da upadne u valjevsku skupštinu, pa su ga uhapsili, pretukli, i taman kada su mislili da su ga se rešili – on je preko oluka zbrisao iz bolnice u kojoj su ga čuvali policajci. I kada se Petog oktobra iz totalne ilegale pojavio ispred skupštine u Beogradu, Milošević je tog dana bio gotov.
Posle Petog oktobra Maki se opet povukao u ilegalu, otišao je da oslikava crkve. Činilo se sasvim nemoguće da jedino on od onih silnih otporaša, dosovaca & nosilaca petooktobarske spomenice, nije dobio nikakvu funkciju, nije osnovao nekakvu međunarodnu nevladinu organizaciju za nenasilno rušenje diktatora, nije postao makar direktor Javnog komunalnog preduzeća u Valjevu, čak nije napisao ni knjigu: „Kako sam srušio Miloševića“, koju su već napisali svi, naročito oni koji ga nešto naročito nisu ni rušili.
Maki je bio jedan od retkih ljudi koji je Miloševića rušio zato što je Milošević bio loš, a ne zato što je posle Miloševića on želeo negde da se popne, u neki Upravni odbor ili u neki Glavni odbor. Čudan neki čovek bio taj Maki, Valjevac.
Drugi Valjevac koji je iz totalne anonimnosti postao heroj bio je uzbunjivač iz Krušika, Aleksandar Obradović, skromni čovek iz naselja „Oslobodioci Valjeva“, koji je takođe u antivučićevsku priču ušao iz ideala. Onda sam u četvrtak u Valjevu sreo i treću valjevsku heroinu, Katarinu Petrović, policajku koja je otkrila da je Vučićev kum Petrović, a ima Petrovića raznih, vozio neka kola od pola miliona evra „pod dejstvom“. I onda su uhapsili nju, dok je kum ostao „pod dejstvom“ na slobodi.
Uglavnom, shvatim da u Valjevu stvarno šetaju svakog četvrtka, nije bitno u kolko sati, čak su doveli i specijalne goste: Kulačina, koji je tog jutra stigao sa mora, otišao u Šabac da se presvuče, pa došao da govori na protestu, i Vidojkovića koji se putem Skajpa na protest uključio preko video bima, iz poznate letnje destinacije, takozvane Relokacije.
Kulačin je u nadahnutom izlaganju predložio da ne puštamo decu u školu 1. septembra ako Vučić ne ispuni zahteve protesta, čime je automatski postao idol mladih srednjoškolaca i osnovaca, a posle je, kolko se ja razumem u Kulačina, šetao do prvog samostalnog ugostiteljskog objekta.
Vidojković je ostao istovremeno na Novom Zelandu i Islandu, gde se po sopstvenom priznanju trenutno nalazi.
Tajna valjevskog pokreta otpora je jednostavna: nad gradom gde se u četvrtak šetalo, bdi Spomenik borcima revolucije, sazidan u slavu Stevana Filipovića, partizanskog komandanta, Hrvata, koji je sa uzdignutim rukama prkosi okupatoru dok mu je omča namaknuta na vrat. I koji je okupljenoj masi na njegovom javnom pogubljenju, na valjevskoj pijaci u maju 1942. godine, prkosno rekao: “Šta čekate? Što trpite? Isterajte žgadiju...”
U tome je valjda čar tog Valjeva i Valjevaca. Pa ako vas godišnji odmor nanese u ove krajeve, imate, za razliku od Rovinja, gde da se rekreirate. Makar četvrtkom. Počinje u osam...
