Prvaci



Ljubodrag Stojadinović, kolumna za Peščanik.net, 1.9.2023.

Jeste li primetili da je danas praznik? Stižu neki novi ljudi, lepo su se odenuli i namontirali. Sva je rodbina oko njih, davno nije u familijama bilo tako važnih lica, najvažnijih u državi.

Đaci prvaci dolaze da promene sve oko sebe. Neće to učiniti niko drugi, svi su već pokušali. Generacija koja će upravljati svetom pedesetih i šezdesetih godina, tako se govori o deci koja su tek naučila da vezuju pertle.

„Šta očekuješ od škole?“ – pita reporter čoveka koji je krenuo, ne znajući tačno gde, jer ga još drže za ruku.

„Od škole ne očekujem ništa“ – kaže čovek koji zaista ne očekuje bilo šta, niti je spreman da odgovara na glupa pitanja. Ali on je u stanju da na njih odgovori pametno. Odakle on zna šta je škola i šta se tamo radi, ide i ne očekuje, zašto bi nešto očekivao? Malo ga je strah, zna od čega, malo se raduje, ne zna zbog čega. Nije isto kad ti pričaju šta te čeka i kad te to zaista dočeka. Videće, ima vremena koliko hoćeš.

Država i njeni gradovi nemaju bilborde i slavoluke na ulicama. A morali su da se spreme za najveći dan u godini. Vidi ko nam je to došao!? Desetine hiljada najmanjih, najmlađih i radoznalih. Već su pametniji od svih koji im prodaju pamet. Generacija sa prethodnim znanjima, niko ne zna odakle im. Ali još su slabašni da se odupru svetu koji ih obuzima kao materiju za obradu i poliranje. Njih će učitelji rasporediti u klupe sa sebi sličnima, i počeće od A i od 1. Decu koja su krenula da se posle igre bave ozbiljnim poslom.

Na granici između kuće i škole je put kojim će svakoga dana oprezno i uz pratnju koračati prvaci dok se ne sviknu i postanu spretniji i odlučniji. A onda će ih jednoga dana pustiti same.

Hoće li ih pustiti kad se sami otrgnu? U Srbiji su kuće, put do škole i škola opasna mesta. Svaki korak je na opasnom mestu. Tu će hodati prvaci, oni ljudi čija neodoljivost boli kao teška briga!

Neka oni reporteri koji dežuraju danas oko škola čekajući da slikaju naše najvažnije i najlepše glave, malo pripaze šta pitaju: Jesi li danas stekla novu drugaricu? Da li je lepa tvoja učiteljica? Raduješ li se da sutra ponovo ideš tamo? Kako se zove tvoj najbolji drug? Ko te doveo u školu, mama ili tata? Hajde, kaži nam neki stih.

Mene je doveo deda. Nisam stekla nikoga, tek se upoznajemo. Ne znam kakva mi je učiteljica, ja imam učitelja. Ne radujem se školi ali moram da idem, to je moja obaveza. Moj najbolji drug se zove Mare, i on je zec. Znam neke stihove, ali sada nemam vremena.

Odrasli nespremno čekaju nove đake. Ministarka prosvete se bori sa svojim davnim uspomenama i stranačkom ministarskom kvotom. Izgubljena u prošlom vremenu ne ume da vidi šta je sve potrebno onima koji najviše vrede. Oni danas odlaze u svet koji je mnogo manji od njihove mašte, sa rancem od 12 kila, punim loših udžbenika.

Vladar negira da je bilo Jovanjice i ne brine za smenjene policajce. „Ne koristim drogu, nemam para, koga MUP smenjuje, stvar je MUP-a. Pravimo nove stadione, jeste li videli onaj u Leskovcu? Tamo ćemo igrati sa Bugarskom, život ide dalje. Zidaćemo i nove škole i popravljati obrušene, svaka će škola imati toalet, samo kad završimo arene, zar je to problem?“

Za njega i njegovu svitu i podanike, tragedija u Ribnikaru je završena stvar. Dogodilo se, pa šta? Sistem nije prestao da radi. Policija dolazi u škole već danas.

Roditelji novih prvaka današnji dan slave kao prvi ispit rane zrelosti svoje dece i svoje hrabrosti koja im dopušta da ih prepuste državi. Današnji dan je za radost, a svi ostali za strepnju. To znaju svi koji imaju đake.

Molim vas da mi ne zamerite na ličnim emocijama, ali ovaj tekst je posvećen svim prvacima u Srbiji i mojoj najmlađoj unuci Nađi, koja danas postaje đak. Rekoh na početku da su to ljudi kojima ovih dana niko ni po čemu nije ravan. Dužni smo da u svakom času budemo između njih i zla.

Samo neka su zdravo i dobro.