Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Pošto će se ovih dana svi baviti izborima i kampanjom, možda ne bi bilo loše da se mi okrenemo nečemu sasvim drugačijem – na primer, filmskoj umetnosti...
Hajde da odgledamo francusko-belgijski film Chez nous (engleski prevod This Is Our Land) iz 2017, reditelja Lukasa Belvoa (Belvaux).
Polin je patronažna sestra, mila, posvećena i omiljena, u vazda mokrom i tmurnom gradiću na severu Francuske, jednom od onih koji upečatljivo ilustruju propast i nestanak onih davnih francuskih “zlatnih trideset godina”: nezaposlenost je velika, fabrike i radnje su propale (“rade još samo arapski dućančići”, kaže Polin), visoka imigracija sa Srednjeg istoka donosi probleme i sukobe koje niko ne zna kako da reši, a slabo ko i pokušava da to učini, valjda zato što je taj problem tabuizovan sa stanovišta “političke korektnosti”.
Gradu i celoj zemlji približavaju se lokalni izbori, što je sasvim sporedna stavka u Polininom životu: za dnevnu politiku se ne zanima, gotovo nikada ne glasa pa misli da neće ni ovaj put, blago je naklonjena levičarskim pogledima (otac joj je tvrdokorni komunista), ali to u praksi ne znači ništa.
Onda se, međutim, pojavi ugledni gradski lekar Andre, koji je njenu porodicu već zadužio, pa ona prema njemu oseća zahvalnost. Andre joj ponudi da se kandiduje za gradonačelnicu u ime njegove stranke, što Polin odlučno odbija, ali ni mesje Andre nije baš od juče, i umeće da je omekša i privede na svoju stranu…
A koja je to stranka vremešnog lekara buržujskog statusa i uglađenih manira? Njen je fikcionalni profil do svakog važnog detalja prenesen iz stvarnosti, iz Nacionalnog fronta Žan-Marije le Pena, sve s njenom istorijom rasizma i nasilja. Međutim, sada tu stranku, preimenovanu, vodi njegova ćerka, i svi se u njoj upadljivo trude da se prikažu kao “neki novi ljudi” koji sa odvratnom istorijom prastranke nemaju ništa. Razume se, to je mnogo lakše zamisliti nego sprovesti, pa im leševi veselo ispadaju iz svih ormara.
Kako god, Polin se žestoko zakači za mamac i krene u kampanju. Njena politička naivnost i diletantizam očigledni su svakog trenutka, ali niko se ne sekira, jer je ionako predviđeno da, nakon pobede, prave poslove vode neki drugi, a ona će se smeškati i statirati u kukuruzu.
Pošto (dobro zamaskirana) nesreća nikada ne ide sama, Polin u isto vreme susreće svoju gimnazijsku ljubav, i s mišićavim gospodinom uleće u strasnu romansu. Ono što Polin predugo neće znati jeste da je njen Stefan u međuvremenu bio, hm, vrlo istaknut nasilnik one stare stranke, i da se nasilja nije odrekao ni do danas, što njenim novim političkim prijateljima – koji s njim dele mračnu prošlost i slatke male prljave tajne – nikako ne odgovara jer bi moglo da je kompromituje, a i njih s njom. Doktor Andre joj očinski posavetuje da prekine s njim, ona mu odvrati da njen privatni život nema veze s političkim angažmanom, na šta on, s krajnjim naporom strpljenja, obavesti nadobudnu balavicu: “ti više nemaš privatni život”.
Neću vam otkriti šta je bilo do kraja: pogledajte sami.
Zašto je neko kao Polin uopšte potreban toj ekipi? Zato što ima besprekornu biografiju i ugled među meštanima, zato što ni na koji način ne pripada “otuđenim elitama” koje su, je li, preotele Francusku od običnih, čestitih Francuza i Francuskinja kao što je ona. Ako Francuska pada, njoj niko neće doturiti zlatni padobran. Zanimljivo, doktor Andre i ekipa bogatih buržuja ekscentričnih/opasnih shvatanja, eto, iz nekog razloga sebe ne smatraju delom “otuđene elite”. Kao ni milijarder Tramp i slični…
Narativ o “otuđenim elitama” (“dubokoj državi”?) koje iz senke upravljaju svim procesima najvažniji je deo populističkog ideološkog fundusa. I što su one nevidljivije, to je nesumnjivije da postoje. Tako funkcioniše magijsko mišljenje, uvek spremna zamena za znanje i razumevanje bilo čega. Razlika između Francuske i današnje Srbije jedino je u tome što se tamo te elite shvataju kao vlast i establišment koji treba srušiti, dok je ovde, od svitanja Vučićeve ere, “narod na vlasti”. što otuđene elite, ogrezle u aroganciji i privilegijama, izluđuje. Tako se svaka politička alternativa režimu unapred delegitimiše kao napor “lažnih elita” da se, neposredno ili posredno, vrate na vlast. Pogledajte, recimo, zvanične reakcije na ProGlas: to je taj jezik, to je taj “majndset”, što bi rekao Vučić iz perioda kad je nosio one idiotske “intelektualne” naočare.
A ko su naše Polin, i ima li ih? Ove koje su prešle na tamnu stranu ne rizikuju gotovo ništa – osim da ih jednom bude sramota. A s tim su očigledno raskrstile na vreme. Ove druge, koje bi da svet ispao iz zgloba vrate u ležište, možda su naša jedina šansa. Jer, znate kako: Polin je so svake zemlje, samo joj treba pomoći da ne zaluta u mraku u kojem su sve mačke crne.
