1000 reči



Ana Jovanović, teksta za Peščanik.net, 10.2.2024.

Slika vredi hiljadu reči, kako kaže izreka. Pitanje je da li slika vredi više reči ako je generisana uz pomoć veštačke inteligencije. Sigurno je da slika generisana uz pomoć veštačke inteligencije daje više informacija o osobi koja ju je generisala od obične slike koja „hvata“ trenutak. Mogućnosti su beskonačne, a trinaestogodišnjaci iz Beograda su odlučili da veštačku inteligenciju iskoriste kako bi generisali pornografske fotografije i snimke svojih drugarica, ali i nastavnica.

Najjednostavnije bi bilo rezignirano dići ruke u vazduh i izjaviti nešto kao „u moje vreme toga nije bilo“ ili „eto kako nove (zapadne) tehnologije kvare decu“. Problem je što ni jedno ni drugo nije u potpunosti tačno. Takođe je problem što se uz takve stavove kao rešenje nameće zabrana i cenzura. Sklonite zle, zapadne tehnologije od dece i sve će biti u redu. Vratite decu dobrim, tradicionalnim vrednostima. Seksualno uznemiravanje devojčica i žena se ne vrši samo uz pomoć tehnologije i predstavlja sastavni deo tradicionalnih vrednosti (bez obzira na stranu sveta). Nije bitno da li će im se našivati skerletno slovo na haljine ili generisati pornografski sadržaj. Bitna je samo kontrola nad ženskom seksualnošću.

Iako je pornografski sadržaj veštački generisan, odnosno lažan, devojčice koje su se našle na meti svojih vršnjaka su prema izjavama bile odbačene u društvu i trpele su pritiske vršnjaka, prijatelja i porodice. Istina je tu najmanje bitna. Dovoljna je sumnja da učestvuju u seksualnim aktivnostima i njihovi životi su uništeni. Dovoljna je sumnja da osobe koje su im najbliže, koje bi trebalo da ih zaštite i podrže, postanu oni koji će učestvovati u njihovom progonu. Dovoljno je da izazovu takvu vrstu interesovanja i njihovi životi se pretvaraju u pakao.

A dečaci? Oni su se samo šalili. Ako bi trebalo identifikovati problem koji treba rešavati, to bi trebalo da bude početna tačka. Zašto je dečacima upravo to palo na pamet kao dobra šala? Šta je smešno u toj šali? Ko treba da se smeje toj šali? Koje devojčice (i nastavnice) su bile mete i zašto baš one? Sva ta pitanja bi omogućila da problem koji postoji može i da bude rešavan. Ali ta pitanja su već postojeća pitanja. Devojčice i žene su i bez postojanja pornografije generisane uz pomoć veštačke inteligencije izložene sličnim pritiscima. Veštačka inteligencija je samo omogućila njihovo intenziviranje.

Tačka od koje treba da se počne kako bi se rešio je problem je tačka koja se ignoriše. Razgovori o nasilju nad ženama ignorišu počinioce nasilja na sličan način na koji ovaj razgovor ignoriše one koji su generisali sporne fotografije i snimke i njihove motive. „Dečacima to deluje kao šala, a devojčicama donosi velike nevolje, od kojih se teško oporavljaju. Stalno se zaboravlja da ono što se jednom objavi na internetu, tu ostaje zauvek.“ Devojčice kao žrtve i dečaci koji se šale. Ako je i delovalo kao šala u početku, zašto je sa njom nastavljeno i nakon što je primećeno da „devojčicama donosi velike nevolje“? Možda je neprijatna istina da je to i bio cilj, da je uništavanje života devojčica ono što je dečacima smešno. Sigurno je da ovaj problem ne sme da se rešava samo kažnjavanjem izvršioca. Sigurno je da razgovor o muško-ženskim odnosima i nasilju nad ženama mora da se pokrene već u osnovnoj školi.