Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Stigao sam do poznih godina ne znajući ko je Ana Brnabić, niti sam naslućivao da je bilo gde ima. Njeno postojanje kad nije bilo poznato da postoji, isto je toliko nevažno kao i danas kad se nije moguće otresti navale neoubuzdane tuposti i odvratne agresije koja stiže sa bilo kog mesta gde se ta osoba nalazi. Ali ona jeste tema u zemlji kojom vladaju ljudoidi.
Da bi takav fenomen poput A, Brnabić bio oformljen i suštinski dorađen, bilo je potrebno nešto mnogo gore, otrovna supstanca kojoj je jedino dato da proizvodi takve fetuse koji se ostvaruju u ovo što se ostvarilo, i na opštu nesreću ne prestaje da raste uz dijaboličnu odanost svom mastermajndu.
Ana je u nasilju klonirano biće, prilično zaostalo u političkom razvoju. O drugim oblastima ne bih govorio, iako je njen vođa i učitelj mnogo puta rekao da za politiku nikakva škola nije potrebna. Važan ja samo dar, ono što se stiče rođenjem, oštećenje koje omogućuje neutaživu težnju za vladanjem. Za ovih desetak godina koliko je Ana među nama, nije dopustila da uočimo bilo kakve talente kod nje, osim podobnosti za dresuru, negovanje manira koji teže razuzdanom primitivizmu, i raskošnom hedonizmu: život dostojan operetskih kraljeva. A to bi morala da dokaže makar skupa babl-sofa koju je osoba kupila za sebe i Milicu i pokazala je zahvalnom narodu.
Posle Tome Nikolića, Ana je još jedan neuki primerak stigao iz lumpenproltarijata koji se ugnezdio u tuđe čaršave, verujući da je makar to dokaz izuzetnosti koja nigde ne nalazi meru za upoređivanje. Da Ana zna da ne zna, ne bi izgovorila sada već legendarnu rečenicu „ne razumem kako da razumem“, koja je postala neotklonjiva lozinka njenog nedokučivog opštenja. Nije u pitanju samo nerazumevanje očitog, nego i puteva kako se do tog defekta stiže. Samospoznaja o kompleksnom misaonom iščašenju, ma kako to izgledalo apsurdno, vodilo je tačno do dna, koje se u našem slučaju nalazi na političkom vrhu i u njegovom glibu.
Bez ikakvih obzira i etičkih merila – a njih je razumela kao udeljenu slobodu neograničenog zagađivaja – Ana je iznosila uglavnom sumanute uvrede i kletve na račun svih koji bi možda zapretili da dovedu u sumnju njen svet. U tome je donekle i nedužna, jer je njen mahniti dreser nije naučio šta su to obziri prema bilo kome i bilo čemu. Nije mogao pošto ih on nema ni u tragovima. Usuđivala se da kaže sve što čak ni Oskar nije. Za sve zločine klike kojoj pripada, optuživala je jedino one koji su te zločine otkrili ili ukazivali na njih. Govorila je o svojoj ljubavi prema otadžbini i ne znajući šta to znači, optuživala za manjak rodoljublja i mržnju sve koji nisu pristali na njena pogašena osećanja prema nepoznatoj zemlji.
Malo je ovde mesta za nabrajanje svih njenih političkih podviga i zlokobnu eskalaciju vlasnice vetroparka do predsednice vlade, pretvorene u bizarnog komandosa za odbranu izborne pljačke i svakog zla i po svaku cenu. U tome je pokazala nikada pre toga viđenu revnost, uz neizbežno zaklinjanje šefu mafije zaslužnom za sve njene verzije koje se još smenjuju pred nama.
Videvši da smo nedostojni pobune jer bi za nas sloboda bila nepotrebni balast, Oskar je smislio novi posao za Anu. Na njemu bi ona pokazala svo bogatstvo svog sirotinjskog jezika i bacila u duboku senku oslepele i promukle jurišnike poput Orlića i Jovanova.
Na sednici od ponedeljka, Oskarovi uličari su počeli sa pripremom terena za dolazak nove zvezde u parlament porobljene Srbije. Naprednjačka princeza Ana zauzeće Orlićevo mesto, dužna da pokaže sve ono što Orlić nije mogao, ma koliko se naprezao da svoje prostaštvo oslobodi bilo koje akademske stege. Ana je osoba sačinjena od limita ali sa ambicijama naoružanog drona koji će vođen višom voljom, svoje ciljeve pogađati bez milosti.
Mentalna uvertira za njen dolazak je profesor Stojan Radenović, starac koji nema šta da izgubi niti da dobije, a ipak se toliko udvarao tiraninu, da se to videlo kao težak ulizički udar.
Prljavijih radova za čuvanje radikalske tradicije od skupštinskih nema. Kao tribun i novi Demosten oblikovan za posebnu vrstu infektivnog govora, Anin je posao da poništi smisao parlementarne vlasti i učvrsti onu jedinu bez koje ne bi ni postojala.
Sve odvratne mane koje Brnabić nosi sa sobom i koje bi je bilo gde zauvek odvele na socijalnu marginu, u preteženo radikalskoj kozačkoj skupštini su nedostižna prednost. Njena žustrina u upotrebi oskudnog poganog jezika tek treba da bude ostvarena kao pobeda ideje o dodatnoj primitivizaciji Srbije i naopakoj srpskoj evoluciji i njenom sigurnom putu ka apsolutnoj vladavini primata.
Glasovi razuma, koji se jedva čuju u skupštini jer tamo ne pripadaju, govore da Ana nije za posao koji joj je zadat, kao ni za bilo šta važno. Dokaza ima mnogo, čitava politička tragedija u kojoj je ona duže trajala od Nikole Pašića, svedoči o tome.
Većina koja je tamo na njenoj strani utrkuje se u panegiricima i apologiji koja više podseća na grubo ismevanje srećne Pepeljuge. Neko je pokušao da negira tvrdnje opozicije o nedostojnosti Brnabić za mesto predsednice skupštine, pa objavio: Ana Brnabić je naš nacionalni ponos!
Dakle, sve bi bilo drugačije da je istraživač čudnih oblika života nije negde našao i ostavio da zri u eliti nitkova kakvu svakako i zaslužujemo. Moralo je da se zna da će podrška Oskarovom dekretu o postavljenjima biti jedinstvena. Ali zamisao o Ani kao nacionalnom ponosu je previše tupa, čak iz za vernike iz naprednjačke gomile.
Nije mi se dalo da prebirem po nacionalnim veličinama i upoređujem ih sa novom. Niti da se bavim logikom izbora i igrom slučaja. Ali sam uveren da Brnabić ne može ovde da bude slučajno. Ona je antiteza svega što ima smisla, zajednički ekstrat svih faza naše propasti, ljudoliki simbol poslednje faze, ma šta sledi posle nje.
