Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal za N1
Ako se neko od preživelih još seća, imali smo na ulicama u proleće 2020. vojnike i žandarme sa takozvanim dugim cevima. One su im pomagale da se preciznim hicima bore protiv kovida koji je bio svuda oko nas i u nama.
Niko od naoružanih branilaca zdravlja nije mogao da vidi neprijatelja, mada su se momci naprezali. Za njihove protivnike su proglašeni oboleli ili oni koji će to postati. U tom državnom udaru protiv seniora, zatvoreno je skoro dva miliona penzionera bez prava kretanja. Eno ga potpukovnik Kon sa drugim ikonama struke još prebira po svojim uspomenama, ako se uopšte iskobeljao iz nečega što mu ne dopušta da se vrati sebi.
Odmah posle dobrohotnog puštanja na slobodu, grupa zagubljenih staraca i baba je pred skupštinom izrazila divljenje svom ključaru i zahvalnost za beli dan koji gledaju: jao što je lep i pametan, samo da nam poživi!
Čitava jedna generacija umirovljenika je u to doba zauzela svoja mesta na nezasitim beogradskim grobljima. Gospodar zaraze je više puta proglašavao pobedu nad vrusom i nad ljudima. Lično je odletao po respiratore i sletao s njima, pretio patnjama većim od bolesti ne želeći da narod koji je osvojio makar i na tren živi bez njegovog teškog prisustva.
Taj čovek koji se prirodno razvio u hroničnu bolest, uživa u neprekidnim dramoletima i farsama, bilo da ih sam proizvodi ili su one nastale nezavisno od njegove vizije. U svačijoj nevolji on sreće sebe, ugursuzan, neprilagođen i malerozan, spreman da svaki haos okonča katastrofom i svoju neopisivu pojavu zasadi na sam vrh razvaline.
Nekoliko puta je dizao vojsku zbog kosovskih tablica i nagovorio čemernog Mojsilovića da se ponaša servilno, smušeno i nevojnički, uz udvoričke izjave o „mudrosti vrhovnog komandanta“, čije će naredbe izvršiti potpuno, ma kakve one bile.
Pre dve godine je proglasio sebe za vuka. Svako može da se dresira, izjavio je pri zverskoj prmociji: lav i medved, zmija otrovnica, jež, mravojed, smrdibuba i tvor.
Ali vuk nikada! Njegovo prezime ukazuje na opasno poreklo, a on je taj. Čitava kolonija pridvorskih crva odjednom se pretvorila u čopor smešnih kurjaka, stavljali su sebe na mreže ne bi li bar malo zaličili na vodećeg vukodlaka.
To zavijanje čopora je bilo izvor dobre zabave, pa ipak su kurjaci brzo nestali negde u zemunicama životinjske farme. Vuk ima zube i nasrće na torove, davi ovce i plaši kerove, guta babe i crvenkape, ali nije pogodan da nosi dugu cev.
Posle terorističkog napada u Moskvi, svedržac se prenuo, proradio mu je stalno narajcani komandni nerv i zasvrbeo ga mozak. Video je svoju šansu, ambijent u kome uvek iznova iz šmokljana izrasta u nacionalnog vođu koji ume da ratuje sa nepostojećim protivnikom i da sebe proizvede u vojskovođu.
Izveo je „na ključna mesta“ žandarmeriju, interventne jedinice i pripadnike BIA odevene u uniforme. To je bila promocija nove parapolicijske trupe koja inače ne postoji. Tako je pokazao dve stvari: ne boji se nikoga a uteruje strah svima.
Ako je bilo naznaka o terorističkim akcijama u Beogradu, podizanje trupa je bilo prekasno. Svaka borba u gradu znači da je teroristički akt bio uspešan. Takve stvari se sprečavaju pouzdanim analitičkim informacijama i strpljivim obaveštajnim radom. Ako nije bilo informacija da sledi napad u Beogradu ili bilo gde, onda je sastanak nekakvog saveta za nacionalnu bezbednost, sve sa Anom Brnabić koja džedži na njemu, bio bez smisla.
Ako je bilo dobrih podataka, onda je ta sednica beznadežno zakasnela. Ako nije, bila je nepotrebna. Osim onome koji je sabrao velikaše da uplaši narod, utuca vreme i oglasi se pohvalom kako je spasao zemlju za koju je on najveća opasnost.
Pokazalo se da sem zlokobne psihopatske fikcije ničega nije ni bilo. Osim infantilne ideje samovoljnika da pokaže simboliku dugih cevi u kojima vidi svoju preteću snagu. I on ih je izveo na ulice, kao trijumf svoje amaterske pameti i umetnosti igre sa mirom, spokojem i životom građana. U njegovoj je prirodi da uživa u tuđem strahu, ionako je čitav život proveo u kukavičkom samosažaljenju.
Kad se takav dokopa vlasti, njegova je opsesija pokazivanje hrabrosti i snage koje lično nikada nije imao. Naoružane jedinice BIA nisu samo poruka njegovim biračima o tome gde je presudna sila. Nego pre svega onima koji ga ne žele i ne podnose. Hteo je da kaže: ove trupe nisu namenjene borbi protiv terorizma, nego protiv svih koji su protiv mene. Duge cevi sam izveo da vam se pokažem kao srpski muž koji ima onu stvar i zna šta će sa njom. Što duža – to bolje.
Naglašeni mačizam smlaćenog šonje jeste vrhunac seirenja nad društvom. Takav nas drži u vanrednom stanju i pod tenzijom koju ljudi ne bi mogli da istrpe.
Naš se brzi razvoj odvijao nešto drugačije i unatrag, stvarajući socijalne mutante gorde na svoju poniznost.
Nema tog poniženja koga nismo dostojni.
