Kapitulacija korone
A sad svi na mitinge
Sav amaterizam i politička ostrašćenost onih koji nas vode kroz pandemiju kulminirali su kada su se poslanici vratili u parlament da bi doneli izmene Zakona o zaraznim bolestima. I kada su zbog prepucavanja „ko će duže gladovati“ zaboravili da kovid-19 uvrste na spisak zaraznih bolesti
Tu strašnu tvrdnju koju „neprijatelji sopstvene države“ uporno ponavljaju – da je Srbija tokom pandemije najgore prošla u regionu, ovih dana je odlučilo da ospori Ministarstvo zdravlja i slavodobitno nam prezentovalo impresivne rezultate. „Srbija trenutno testira između dva i 10 puta više po glavi stanovnika dnevno u poređenju sa regionom (preko 10 puta više od Albanije, četiri puta više od Hrvatske i oko dva puta više od Slovenije i Mađarske)“, što će rezultirati iskorenjenjem bolesti na teritoriji Srbije, objavljeno je na sajtu COVID 19. Pa, bravo! Iako još uvek niko u svetu ne zna da li se bolest može iskoreniti pre vakcine, da li će kvalitetna vakcina ikada biti proizvedena, da li će biti drugog i trećeg talasa ili će bolest postati sezonska, Lončarev kabinet je našao rešenje – ovih dana će testirati više od pomenutih zemalja u regionu i korona će kapitulirati.
Nesporno je da je testiranje važno i da je više nego dobro što se država odlučila da duge cevi zameni medicinskim pristupom, ali teško da se radi o baš impresivnom rezultatu. Tačno je da Srbija testira četiri puta više nego Hrvatska (procenat se odnosi na poslednjih nekoliko dana a ne na početak pandemije kada smo bili gotovo bez testova), ali ima mnogo više nego „četiri puta“ razloga za tako nešto jer je kod nas epidemija i dalje u toku, a kod njih je na izdisaju. I o tome nas ne obaveštavaju vlade koje štimuju status epidemije prema političko-izbornim potrebama, već brojke: u Hrvatskoj je obolelo 2.226 osoba i do sada se oporavilo 1.936, a u Srbije je obolelo 10.610 i kao oporavljeno je zabeleženo samo 4.713 (podaci od 18. maja).
Imajući u vidu da udeo ljudi koji se i dalje leče u ukupnom broju obolelih nedvosmisleno pokazuje da li smo na kraju epidemije ili ne, onda je jasno da Hrvatskoj u kojoj je na lečenju još samo 8,76 odsto zaraženih nije potrebna količina testova koja je potrebna Srbiji u kojoj je na lečenju čak 53,41 osoba. Uz to, veliko je pitanje da li se testiranje u Srbiji obavlja kako treba ili velikim brojem testova pokušavamo da popravimo pravu sliku našeg fenomenalnog okršaja sa koronom koju svet nije dovoljno uvažio. Jer, izvršni direktor SZO Majkl Rajan upozorava da bi bilo idealno kada bi udeo pozitivnih u broju testiranih iznosio između tri i 10 odsto, ali da broj ispod tri (2,16 je u Srbiji) ukazuje da zaražene možda tražimo na pogrešnom mestu i da bi trebalo razmisliti o promeni strategije da bi se napravio bolji balans između mogućnosti i korisnosti.
Ipak, uz sve te mane, a imajući u vidu ko nas i kako vodi, Srbija ima više nego dobre rezultate. O kom amaterizmu i političkoj ostrašćenosti se zapravo radi imali smo priliku da saznamo tek kada su se poslanici vratili u parlament i preuzeli „na sebe“ ono što bi im u normalnim državama bila dužnost da rade od početka pandemije – da usklađuju zakone sa novonastalom epidemiološkom situacijom. Konkretno, da razmotre izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (radi se o krovnom zakonu kojim se utvrđuju zarazne bolesti čije je sprečavanje i suzbijanje od opšteg interesa za državu), s obzirom na to da se u njemu kovid-19 ne nalazi jer je nova bolest. Dakle, potrebno je utvrditi spisak bolesti „koje dovode ili mogu da dovedu do značajnog obolevanja i/ili do smrtnog ishoda, a posebno one za čiju je prevenciju potrebna šira koordinacija aktivnosti“, što bi olakšalo postupak Vladi da u slučaju veće opasnosti od zaraze koja nije uvršćena na spisak donese odgovarajuće mere. Kao što je, uostalom, već učinila 10. marta kada je donela Odluku o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću, s tim što su ostale predložene mere umesto u zakonu završile raštrkane po najrazličitijim pravnim aktima koji su donošeni, menjani i ukidani tokom naredna dva meseca, da bi većina njih i prestala da važi sa ukidanjem vanrednog stanja.
Predlog koji je stigao u Skupštinu bio je više nego iznenađujući i odisao je žalom za prohujalim vanrednim stanjem u kom su odluke mogli da prepuste Vučiću (apsolutno nenadležnom po bilo kojoj osnovi, ali željnom da se predstavi kao Terminator nad Terminatorima u borbi protiv korone) ili premijerki željnoj da komanduje, viče i disciplinuje narod. Zbog toga je, umesto dosadašnjih jasno propisanih mera, naređenja koja donose sanitarni inspektori, kao i redovnih i vanrednih ovlašćenja koje poseduje ministar zdravlja, predloženo da ubuduće prilično nejasne kaznene odredbe propisuju „nadležni organi“ u duhu kaznene politike vanrednog stanja u kome se u presudama pozivalo čak i na medijska obraćanja predsednika države kao izvor prava. Ujedno je minimalna kazna za kršenje (sada bukvalno bilo čega) podignuta sa trideset na pedeset hiljada dinara.
Autor: Sandra Petrušić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 21.5.2020.
