Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''
Žal za izgubljenim životima je neprikosnoven. Uludo izgubljenim životima. Žal za šesnaestoro nesrećnika što nisu smeli poginuti. Za stradale u „Ribnikaru“, Duboni, Malom Orašju. Za svim mučenicima pokošenim, ubijenim, oteranim u smrt. Srpskim i nesrpskim. Godinama, decenijama. Pamtimo. I tugujemo. Gnevni na vinovnike. Gnevni i ogorčeni. Mračan krug naše svakodnevice. Naše stvarnosti. Naše nemoći.
Upravo se to obeležavalo prošle subote u Novom Sadu. Dirljivo, emotivno, dostojanstveno. Mirno da mirnije nije moglo biti. Bez podignutog glasa, nekmoli ruke. Muk mase. Besmo, doživesmo, oplakasmo. I odosmo.
Kud ćemo dalje? Kako ćemo dalje? S kim ćemo i protiv koga? Ima li izlaza? Ima li spasa? Ima li nade?
Pomozi se sam i Bog će ti pomoći. Ispaštaj, iskupi se, pokaj se.
Da li se Srbija ustinu promenila? Da li ju je studentski pokret osvestio? Da li je ovo naša narodna katarza?
Ili je možda jedan tren uzvišenosti? Pomalo patetičan, pomalo setan? Jedan tren naše sentimentalnosti? Naše osećajnosti. Cinik bi rekao – naše melodramatičnosti.
Nedovoljno rečito, nedovoljno nedvosmisleno, nedovoljno jasno smo uperili prst u krivca. Jer, ne radi se o višoj sili, o uroku ili maleroznom spletu okolnosti. Ne! Za pad novosadske nadstrešnice, za pogibiju nevinih ljudi, postoje odgovorni. To jest, postoji odgovoran. Prvi, ne i jedini.
Odgovoran je sistem koji je omogućio i omogućuje jednoj osobi da svu vlast drži kao dizgine, upravlja i odlučuje o svemu, ne obazirući se ni na Ustav, ni na zakone, ni na propise. Ne hajući za savest i oprez.
Zato ljudi u Srbiji ginu. Zato.
Posle žala, suza i pomena, dolazi ponovno suočenje s realnošću. Mrtve, nažalost, vratiti ne možemo. Ali, sprečiti da se nešto tako stravično ponovi, možemo.
Ako je novosadski skup protekao bez nasilja, onaj beogradski sutradan nije. Režim je, ko zna koji put, pokazao svoje pravo lice. Nakazno lice. Iskeženo. Zversko. Njegove su plaćene siledžije udarile u najslabiju tačku: majku poginulog mladića. Njoj, kukavnoj, uskraćeno je čak i pravo na štrajk glađu. I traganje za spokojem.
Novi Sad 1. novembra nije verna slika Srbije. To je slika samo jedne strane Srbije. Ona druga se tog dana nije pojavila.
Beograd, 2. novembra, jeste verna slika Srbije. Pojavili su se, u svom istinskom svetlu, i naprednjaci i njihov predsednik. I policija, na svoju sramotu. Skinite uniforme i značke, gospodo. Navucite i vi crne kapuljače i pridružite se svojima. S njima ste uveliko uhvatili u kolo, gospodo. Isti ste.
Od izbora, zasad, neće ništa biti. Oni što su im se naivno nadali, sad su konačno razočarani. Biće ih, kako čusmo, krajem naredne godine. Ne lipši magare do zelene trave. I kad budu održani, znamo unapred na šta će ličiti. Znamo i ko će proglasiti svoju pobedu bez obzira na stvaran rezultat. Znamo i da ne postoji insistucionalan autoritet koji će vlast privoleti na priznanje po njih nepovoljnog izbornog ishoda.
Znamo, valjda naučismo, da režim zazire samo od masovnih protesta. Od blokada, štrajkova, zaustavljanja njegove normalnosti. Na uznemirenje redovnog stanja stvari. Njihovog reda stvari.
Ali, nisu studentski pokret i građanska pobuna glavna briga prvog vlastodršca Srbije. Represijom, doziranom ili pojačanom, obuzdaće narodno nezadovoljstvo. Na jedan ili drugi način. Golom silom ili manipulacijom. To je njihov (njegov) oproban i omiljen metod. Slamanje, diskreditovanje i obračun sa neistomišljenicima. S političkim protivnicima.
On danas najvećma strahuje od spoljašnje situacije u koju je sam sebe, i sve nas, doveo. Pritisnut je i sa Zapada i sa Istoka. Sankcije Naftnoj industriji Srbije sa Zapada; osnivanje tzv. „Ruskog istorijskog društva“ sa Istoka. Jedni su mu presekli dotok goriva; drugi ga opominju o svom prisustvu i svom uticaju. A Evropa mu odbrojava…
Dakle, prva mu je muka spoljašnja. Druga mu je muka unutrašnja. Nikad se dosad u takvom škripcu nije nalazio.
Sad je momenat da se udari iz sve snage. Svom energijom i svom brojnošću. Sad je momenat da se protest usmeri pravo na njega i zahteva njegova lična odgovornost. Sad kad iza sebe nema ni Amerikance, ni Ruse, ni Evropljane. Sad kad odasvud gubi podršku. Sad kad je najusamljeniji. I najranjiviji. Sad i odmah. Nema vremena za čekanje. Ni za čekanje, ni za taktiziranje.
Naravno, pod uslovom da nam je zaista stalo do promene vlasti u Srbiji. Do njegovog konačnog odlaska s kormila ove napaćene zemlje. Unižene i isprljane. Bolne i besne.
Ovo što sledi, moram da kažem. Dugo sam ćutao. I gledao. Odveć dugo. Pređene su sve mere i granice. Nije više reč o nečovečnsti, već o nečovekolikosti.
Naime, ovo što se događa u tzv. „Ćacilendu“, u gomili kromanjonaca nesposobnih za artikulisanje misli i kontrolu animalnih instikata, to je dno dna. Ako je to današnje srpstvo, proglašavam se Eskimom. Jer, sa tom žabokrečinom od paravojnog logora, miljama sam daleko. Svetlosnim godinama. Sve što su oni, ja nisam. I obratno. Ni ja, ni svi ovi dobri ljudi što mesecima protestuju i vape za slobodom. Na čelu te horde, tog čopora beslovesnosti, stoji dični predsednik Srbije. On im je i idol i uzor. On je njihov i oni su njegovi.
Oni su ta rugoba proistekla iz sumanutosti devedesetih, iz prljavih ratova i naopakih vrednosti. Eto ti, poštovane čitaoče, patoloških izdanaka, najpatološkijih izdanaka, naše nedavne prošlosti. Pogubnosti od pre tri i po decenije. Gnjio plod. S tom grozotom se nismo suočili, nismo se od nje oprali, otresli, nismo je se ni okanili. Izrodila su se nova pokolenja tog srpskog taloga. Ljudskog mulja. Iz našeg brloga. Bezglava rulja. Naše ogledalo. Ko ih je vaspitavao, usmeravao, kondicionirao? Ko ih je otrovao? Ko im je dao primer?
Neko od nas. Neko među nama. neko naš.
Čiji su?
Međutim, hvala dragom Bogu, imamo mi i ove mlade ljude što su digli glave i ispravili kičme. Što su nam poslednja šansa za bolju sutrašnjicu, i bolju naciju. I pogaženu ljudskost. Oni nam pokazuju i podsećaju nas na to šta znači samilost, saosećanje, sažaljenje. Šta je briga za drugog, šta je razumevanje različitog, šta je uvažavanje suprotnog. Šta je pravo srpstvo.
I u slučaju da srpska lepota pobedi srpsku ružnoću, da srpska pozitivnost nadjača srpsko rušilaštvo, ovaj nakaradni deo ovog naroda neće nestati. Duboki su mu koreni. Žilavi. Teško ih je iščupati. Poput svakog korova.
Do njih i njihovog kolovođe ne dopire ni jedna jedina dobronamerna opomena. Upozorenje. Ukor. Oni su, njim predvođeni, ogrezli u zlu i netrpeljivosti, primitivizmu i niskosti. Leka im nema. Neizlečivo su oboleli od prizemnosti i prostakluka. Od gluposti i neznanja. Od sirovosti i banalnosti. Od nasilja. Moraju se iskoreniti. I oni i on. Nema nam druge.
No, dotad ćemo biti prisiljeni da ih gledamo. I da ih trpimo. I da se od njih sklanjamo. Jasno nam je, nadam se, da su i on i oni spremni na sve.
Tako je to kad građani pogrešnom i pogrešnima poklone poverenje. Kad, iz inata ili gorčine, glasaju za ekstremizam. Jednom su, 1933, slično učinili Nemci. I ta je greška u sunovrat odvela i njih i čitav svet.
Od nas, srećom, nema opasnosti po svet. Ali smo mi već jednom nogom zagazili u ambis. Na ivici provalije bez dna.
Beščašće, poštovani čitaoče, nema ni konca, ni kraja.
Naša pobeda, baš zato, nema alternativu.
