DEJAN TIAGO STANKOVIĆ - Smrt u Lisabonu



Dejan Tiago Stanković, kolumna za nedeljnik ''NIN''

Pre neki dan, ambasador Srbije u Lisabonu Oliver Antić, u prolazu pored lokaliteta zvanog Usta pakla u Кaškaišu, zamolio je vozača da stane, izašao iz auta, prišao litici, i po navodima portugalskih medija, bacio se u provaliju i udavio se u okeanu. Pomislio sam - jadničak, ko zna koliko mu je bilo teško kad se na takav korak odlučio. Samoubistvo je, čak i kad je tako spektakularno, uvek posledica ili znak teške bolesti, a ja sam od početka osećao da sa tim gospodinom nešto nije u redu.

Još 2016, pre nego što će srpski režim poslati Antića u Lisabon, u dijasporu je stigla priča o njegovoj jedinstvenoj fami. Još tada smo se pitali kako su mu Portugalci dali agreman? Ako je istina pola od onoga što se pričalo, zašto ga nisu odbili? A dovoljno bi im bilo samo to što je radikal, jer su takve partije u Portugalu van zakona.

Antić nije bio karijerni diplomata, već ga je u čaršiji nezvanično bio glas da je navodno karijerni udbaš, od studentskih dana doušnik Službe i aktivista SКJ koji je služio kao denuncijant i hajkač na politički zabludele profesore i studente Pravnog fakulteta, koji su njegovim zalaganjem otuda izbacivani. Zauzvrat, Služba ga je mimo reda ubacila na mesto asistenta i pomogla mu da avanzuje do profesure.

S padom komunizma, Antić i Služba su marksizam zamenili nacionalnom mitologijom i on postaje šešeljevac i monarhista. Devedesetih ga SRS, u to vreme vlast, postavlja za dekana Pravnog, gde je upamćen kao najveći progonitelj nepodobnih, jer otpušta 17 kolega koji mu nisu po ukusu i zapošljava Šešelja. Optuživali su ga i da je trgovac uticajem, diplomama i ispitima, sa velikim imanjem sumnjivog porekla. Studenti ga pamte kao kompetentnog predavača, autora dobrog udžbenika, ali, citiram, „džaba znanje, loš čovek je loš pedagog, a on je u ličnom kontaktu bio bezobrazan i bahat, seksista i devijantan“. Кao dekan odbio je molbu studentkinje sa invaliditetom da se na stepeništu montira rampa za invalidska kolica, jer bi - ružila zgradu.

Među našim ambasadorima koji su prošli kroz Lisabon zapamtićemo ga kao najvećeg pravoslavnog bogomoljca. Antić je napustio praksu svetovnih prijema za Nacionalni dan u ambasadi, nego je od lisabonske opštine pozajmio kapelu, tu je o crkvenim praznicima dovodio naše popove iz Pariza, a dijasporu okupljao na liturgiji. Mene je redovno uznemiravao svojim tekstovima u dnevniku DN. Istine radi, od njega nisam ništa ni očekivao, osim da nas ne bruka, ali su njegovi tekstovi bili sramotni. U onom najnečovečnijem, o Srebrenici, bavio se aritmetikom žrtava na tako ružan način da me je naterao da reagujem i u istom glasilu upitam: „Šta ambasador Srbije ili bilo ko može da kaže osim da mu je neizmerno žao (zbog tog zločina) i da se nikada neće ponoviti“? Otada sam nepoželjan u ambasadi, mada, dok je on bio ambasador, tamo ne bih ni išao.

Кao čovek režima, umesto četiri, bio je ambasador šest godina, dok nisu počele da se nižu neočekivane vesti: prvo je nenajavljeno smenjen, par dana zatim stigla je vest o samoubistvu kakvu ne bismo očekivali od verujućeg čoveka. Čitulje „kolega“ za njega u beogradskim novinama nisam video, a jedini su njegovi radikali za njim pustili suzu, a i oni su se ućutali kada je stigla nova vest o njemu, toliko nehrišćanska, neverovatna i ružna, kao kleveta – u krivičnoj prijavi protiv njega, majka devetogodišnje devojčice, kojoj je Antić otac, mada devojčica ne nosi njegovo prezime, navodi optužbe za incestuozno seksualno zlostavljanje. Istinu nikada nećemo saznati, jer je sud slučaj arhivirao zbog smrti osumnjičenog.

Pod takvim okolnostima razumem odluku porodice da bude sahranjen u Lisabonu. Razumem i njegove pajtose popove koji nisu došli da ga opoju, a čak i ja, od sramote, odbijam da za portugalske medije pričam o njemu. Da to ne bih morao da objašnjavam strancima, od blama, odbijam da za ovdašnje medije dam bilo kakvu izjavu o Antiću. Pravdam se – izvinite, ali meni je gadno da pričam o tome.

Nije mene sramota što sam imao takvog zemljaka, zlih i devijantnih ljudi ima svuda, i u mnogo jačim zemljama se događa da takvi ljudi dođu na bitnu poziciju, mene je stid što je Oliver Antić samo jedan od radikala prerušenih u demokrate, kakvi danas suvereno i nekažnjeno vladaju Srbijom. O tome me blam da pričam pred strancima.