Pravda za Mašu i medveda



Stojan Drčelić, kolumna za portal Nova.rs

Za mene lično, glavno izborno pitanje je kako smo uspeli da nas Vučić i Dačić, najbolji politički potomci Miloševića i Šešelja, ponovo izoluju od sveta na način kako su to njihovi mentori uradili pre 30 godina?

Zabrana ruskim mačkama da učestvuju na kinološkim smotrama u svetu, kao i onemogućavanje ruskih paraolimpijaca da se iz invalidskih kolica bore za medalje, vrh su talasa histerije koja se širi svetom posle agresije Putina na Ukrajinu.

Kao da je pandemiju korone zamenila pandemija besnila od koga hitro oboljevaju i neki, makar do sada, ozbiljni ljudi. Kad bi to moglo da zaustavi rat, glasao bih da ukinu i Mašu i medveda, ali takve budalaštine ništa dobro doneti neće, takva vrsta sankcija uvek radi za režim i homogenizuje ljude čak i oko loših momaka.

Znamo to, preživeli smo sankcije pod Miloševićem. Ali ne bih da pišem o geopolitičkoj poziciji Rusije i Ukrajine i uticaju NATO, jer se na TV o toj problematici još samo nije oglasila Baba Kurana ali kad sazna šta je Bžežinski davno govorio o Rusiji, ne sumnjam, javiće se i ona. Interesantnije je zabeležiti iznova da nema te krize koju Vučić neće poput alhemičara pretvoriti u glas za sebe i lopovsku huntu koju okuplja.

Majstor destrukcije i populizma ne propušta ni zicer iz Ukrajine jer mediji koje kontroliše pumpaju histeriju u nebesa i deluje kao da je Srbija deo ratnog sukoba ili samo što u njega nije ušla. Jeste da je Evropu zapljusnuo milionski talas izbeglica i da je stanje usvim zemljama komplikovano, mada i dalje redovno, njemu i Srbiji je, okreni-obrni, tradicionalno najteže.

A svaka kriza traži svog spasitelja i ovde mu se za dolazak ne mora utišini moliti. Ovaj naš je uvek budan i samo ga proviđenje uvek šalje kao nadčoveka nenaspavanog i nažuljanog zrnevljem graška koga će biti za sve nas, za svu našu decu. Priče o zlatnom dobu preko noći je zamenio tugovankama o brašnu i riži i naravno natčovečanskim naporima države Srbije ( a država to je uvek i samo on) da naciju spasi od gladi. Naravno, ljudi su ga shvatili ozbiljno, koga su devedesete ujedale i miša, kakav je Vučić, se plaši.

Otud odjednom gužve na benzinskim pumpama, otud jurnjava za brašnom i konzervama u marketima. Ima sveta, verujte mi na reč, koji je devedesetih ozbiljno propatio, nisu bili sreće da se pod NATO bombama useljavaju u državne stanove. Zato mi je simpatična objava na nekoj od društvenih mreža, da parafraziram. “Nas da Putin pogodi bombom tri dana se od brašna ništa videlo ne bi”.

Ali nisu baš neka vremena za šalu. Ova indukovana Vučićeva histerija ima za cilj jurnjavu za zalihama, širenje straha i nesigurnosti. Stanje za njega redovno: veštačka kriza, onda povećanje cena i svi srećni što brašna i benzina uopšte ima. Završio nam spasitelj Vučić.

Takoreći, devedesete. I zbog toga, za mene lično, glavno izborno pitanje je, kako smo uspeli da nas Vučić i Dačić, najbolji politički potomci Miloševića i Šešelja ponovo izoluju od sveta na način kako su to njihovi mentori uradili pre 30 godina? Mora da sa nama nešto nije u redu.