Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas'', 8.11.2025.
Ono što režim provocira teško je razumeti čak i kada načas iz jednačine isključimo bodljikavu žicu koja nam se svakodnevno klupča u utrobama i pogledamo čisto strateški: u redu, imamo posla sa zlom koje ne preza ni od čega, sve što je neljudsko nije mu strano itd. Ali šta se svim tim hoće? Hoće se neki crni scenario, kaže čaršija, s pravom – zaista tako izgleda. Mašinovođi naše nesreće ljudski životi dokazano ne znače ništa, znamo još od devedesetih, pri čemu ovi u Ćacilendu još nisu shvatili da se to ne odnosi samo na nas, nego i na njih.
Međutim, šta vlastodršci dobijaju eskalacijom i, daleko bilo, novim žrtvama, kako bi to preokrenulo situaciju na njihovu vodenicu – uopšte nije jasno. Nije više uopšte daleko od pameti pitati se da li uopšte postoji plan, ma i najzločinačkiji, ili smo svi zajedno taoci jedne pomahnitalosti namerene da nas naprosto spepeli, po sistemu „ako ja padam, povući ću celu zemlju na dno pakla“. Iza poteza se ne vidi rezon, sve izgleda kao niz nasumičnih ćefova osobe vezane za klatno svog ludila; proizvodnja mržnje je na istorijskom maksimumu i pojačava se skokovito, a tome se raduje samo jedan čovek, takav kakav je, oran da mu smrt naroda bude životno delo.
Probajmo da posložimo samo ono čemu smo svedočili poslednjih dana. Pred komemorativni skup u Novom Sadu, stiglo je izvinjenje. I proglašenje dana žalosti, s godinu dana zakašnjenja. Na putu ka NS-u, u zoru, čitamo u kolima taj transkript i, što se kaže, da nije tužno bilo bi smešno. Čemu je taj monolog služio, nespoznatljivo je; zvuči kao da prestupnik ustane nasred suđenja i kaže ljudi, ko nas zavadi, ajmo lepo svi kućama, što krivimo jedni druge – i pruži svoj crveni malić crvenog dlana za „mir, mir, mir, niko nije kriv“.
Vi prestanete da me optužujete za ono što sam skrivio, a ja možda čak prestanem da vas optužujem, hapsim, bijem nizašta, pa smo kvit. Ta humoreska, tako ogoljeno bedna, u stomacima stvara neku supstancu čijeg se imena treba plašiti: destilovanu mržnju. Otrovni sentiment potom je utihnuo: stati na poprište tragedije, na taj datum, nemerljivo je s bilo čim drugim. Plakali smo slušajući hor. Plakali smo polažući cveće, izgovarajući po ko zna koji put imena i prezimena onih kojih više nema. Na putu nazad, ono u stomaku se vratilo. A sutradan i ustostručilo, kada je Dijani Hrki puštena muzika s razglasa.
„Kome smetaju srpske pesme“, rekli su klibereći se, kao da niko ne ume da odgovori, a umeju ama baš svi: smeta svakome normalnom što se kriminalci kriju iza srpstva, tvrdeći da je „pravi Srbin“ to: bezosećajna bitanga koja se ruga majci mrtvog deteta – i to srbovanjem. „Ćacilend je za njih neosvojiva tvrđava“, izjavljuje onaj što se dan ranije izvinjavao, da bi se tik potom isvinjavao još gore nego dosad.
Pogledajte samo tu rečenicu: nekakva šatorska naseobina gde obitavaju oblici života koji se, da jednom rečju pokrijemo sve aspekte, mogu nazvati krimitivcima – to je tvrđava, pride neosvojiva, zvanično ime Ćacilend; koliko dijagnoza mora biti poodmakla da se dođe do ove rečenice, u glavi, a kamoli u stvarnosti, jasno bi bilo svakome čije se moždane ćelije nisu spržile u mic po mic procesu dolaska dotle.
Sledi nešto što svet, računajući tu i svet fikcije, nikad video nije: veliki kontraskup majci koja štrajkuje glađu. Hapsilo Štimca, udarilo studentkinju, šikaniralo prevoznika koji vozi studente – i onda dovezlo svoje autobuse iz cele zemlje, došlo tu i otišlo dva sata kasnije. Vaistinu je jedino zamislivo ovo: podbuli kralj naprasno kaže „hoću skup, dovedite ljude“, pa onda kaže „ma jok, razvezite ih nazad, ali ostavite didžej Šešelja (termin skovao Sloba Georgiev) da grmi majci“; u sviti nema nikoga ko sme da ga pita kako, zašto, čemu.
Policija štiti jedne, potpuno ignoriše što napadaju druge; njeno rukovodstvo otvoreno laže bez ikakvog pardona. Čovekoidi okupljeni s one strane ograde deluju kao da im je vođa obećao večnost i ništa manje: radite najodvratnije stvari i ne bojte se kazne, ona nikad neće doći, mi nikad nećemo pasti. Tu više nije na delu kolosalno lažovstvo i nemoral, nego potpuno odsustvo odnosa prema istini: istina kao da za njih uopšte ne postoji. Ne strepe nimalo od nje, samim tim.
Jedan student mi je rekao: On mrzi ovaj narod kao niko nikad. Odgovorio sam da mislim da je posredi mržnja prema čovečnosti kao takvoj, mi samo imamo nesreću da smo fizički najbliži izvoru. Zato treba strepeti: ovaj režim možda više uopšte ne misli da se izvuče, nego samo da nas pri padu što više zavije u crno.
