Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 23.7.2020.
Problem sa predsednikovim dečačkim snovima je u tome što je prva lekcija u svakom sportu fer-plej, a on je pokazao da za tu vitešku disciplinu nema ni afinitet ni predispozicije
Usred eksplozije građanskog nezadovoljstva, produžene represije sistema zbog sedmodnevnih protesta širom Srbije, dok još ljubičaste masnice od pendreka nisu izbledele, a prekršajni sudovi štancuju presude o tridesetodnevnom pritvoru mladim demonstrantima početnicima, predsednik Srbije se oglasio na Instagramu: „Po drugi put u životu sam postao student, ovoga puta - Visoke sportske škole strukovnih studija @sportskaizdravstvena, u želji da postanem košarkaški trener za klince.
Ne biste verovali koliko sam srećan što posle mnogo godina krećem u ostvarenje dečačkih snova.“ Istina, najavio je predsednik taj kuriozitet još pre izvesnog vremena, ali nema sumnje da je precizno izabrao tajming objave - nakon pristiglih najnovijih rezultata istraživanja javnog mnjenja koji mu snove mogu učiniti spokojnim i nakon povlačenja sa ulica kuljajućeg besa građana u rasponu od Ne damo Košutnjak do Ne damo Kosovo.
Kao da se njima obratio: Strpite se, brzo ću se ja povući. Ali i prvacima političkih stranaka: Vi mi ne možete ništa, sam ću da odlučim kad ću da se povučem. A njegovi partijski drugovi, nakon ove objave, našli su se na pojačanom posmatranju – kome će se nasmešiti brk.
I dok društvene mreže gore od komentara, dok građani zajedljivo zaključuju kako se predsednik izgleda vraća na početno podešavanje, pa možda iz drugog pokušaja uspe da izađe na pravi put a da ne ide preko Karlovca, Karlobaga i Virovitice – jedna od funkcija ove objave je ispunjena – pomeranje pažnje i pražnjenje besa je u toku.
Ali pravi cinizam leži u projekciji njegovih dečačkih snova, u tome čime bi u budućnosti da se bavi predsednik, koji je Srbiji, kako sam kaže, izgradio sve puteve, aerodrome, bolnice i fabrike koje ima, jer je pre njega bila u civilizacijskom kamenom dobu. Bez velikih prohteva, skromno i posvećeno trenirao bi, kaže, košarkaški podmladak nekog lokalnog kluba.
Problem je, međutim, u tome što je prva lekcija u svakom sportu fer-plej, a predsednik Vučić je već dokazao da za tu vitešku disciplinu nema ni afinitet ni predispozicije. Fer-plej znači poštovanje pravila, sudija i protivnika.
On uvek pretpostavlja da se u borbi ne služi nečasnim sredstvima, da se ne vara, da se do pobede ne dolazi niskim udarcima i nasilnim sredstvima, da se prema protivniku odnosi s uvažavanjem, da se pobeđeni ne vređa i ne satire i da se čuva njegovo kao i svoje dostojanstvo. Podrazumeva, naravno, uvažavanje stavova sudija, bez pretnji njihovom integritetu i kad su njihove ocene stroge. Štaviše, smisao fer-pleja je da ojača sudiju u svakom od nas, ako za to imamo moralni kapacitet.
I – gde u tom opisu pronalazimo našeg predsednika? Koji su to superiorni rezultati njegovog tekućeg i minulog rada iz oblasti poštene igre koji ga kvalifikuju za trenera naše dece, onog koji će ih podučavati viteškim pravilima igre? I gde je srpska stvarnost u tim nevinim snovima predsednika? Zgužvana i distopična slika u kojoj su mržnja, ponižavanje, diskvalifikacije, podmetanja, napadi na političke protivnike, osnovni alati vladajuće politike koja dobija ubrzanje u pokušaju da satre sve koji joj se suprotstave – bilo da se radi o liderima opozicionih stranaka, intelektualcima koji kritički misle ili medijima koji izveštavaju izvan dirigovanog očekivanja.
Pokazala je proteklih dana i kako može da koristi i policiju i batinaše i parapoliciju i preke sudove da bi zastrašila građane koji joj se suprotstavljaju. Tako da umesto elementarnih i minimalnih pravila demokratskog društva imamo spektar nasilja koje preplavljuje socijalni i politički pejzaž i preteći menja perspektivu ove zemlje. Vraćajući nas ponovo u ono vreme kad je opozicija tražila svoj glas na ulicama, kad su institucije sistema postajale mesta apsolutne samovolje vlasti, a Srbija društvo mržnje i nasilja.
Nadrealno je da predsednik mašta o svojim dečačkim snovima baš u trenutku kad evropski parlamentarci razmatraju mogućnost pisanja izveštaja, po ugledu na onaj Rajnharda Pribea o Makedoniji iz 2015, o katastrofalnom stanju ljudskih prava i medijskih sloboda u Srbiji.
Buđenje predsednikovih dečačkih snova usred surove stvarnosti koju upravo on oblikuje pokazuje da smo u mnogo većem problemu nego što se to čini na prvi pogled.
