Piše: Danica Popović, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 23.7.2020.
Kako je površno objašnjenje da je za naš veliki sunovrat krivo Vučićevo neobrazovano i siromašno biračko telo, koje je lako za održavanje, jer može da se kupi za par hiljada dinara. Problem su obrazovani. Kad oni ćute, sve postaje moguće. A ništa im se ne bi desilo kad bi se barem malo promenili, ohrabrili, stegnuli kičmu
Da nas je samo epidemija snašla – mnogo bi bilo! Da je još samo Kosovo u pitanju, tim gore... Ali, otkad po ulicama stade da leti suzavac, a policija nemilice da udara, teško je odoleti utisku da je ovde bolesno – celo društvo.
Laži su ovde postale svakodnevica. Ne znam je li skandaloznija bila ona premijerkina: „Policija nije bacala suzavce“, ili ona, predsednikova: „Nemojte da lažete, niko nije rekao da je korona najsmešniji virus“, ili možda ona: „Na izborima se niko nije zarazio“ ili ona: „Fudbaleri nisu bili na tribinama, oni su se zarazili na drugom mestu…“
Da ne govorim o broju zaraženih, koji je naglo počeo da raste tek nakon objave BIRN-a da je broj preminulih i zaraženih virusom korona mnogo veći od onog koji nam se prikazuje. Ili, šta tek reći o prebrojavanju glasova i fantomskom broju izašlih, koji se tek deset dana nakon izbora spustio na 48,9 odsto?
Nismo mnogo bolje prošli ni sa istinitim izjavama i namerama. Naročito sa onom da se od sutra iseljava Studentski grad, ili sa onom da u Beogradu od vikenda počinje policijski čas. Umesto da odustane, veliki poznavalac svog biračkog tela izveo je policiju, konje, pse, pa usred epidemije, zajedno sa poludelim narodom, otpočeo višednevnu bitku. Sa kojim ciljem, niko ne bi znao da kaže. Ali je jedna izjava ostala zabeležena: „Zamolio sam policiju da reaguje samo ako mora“, kao i ona druga, još teskobnija, o uhapšenim demonstrantima: „Da samo znate kako kukaju u policiji“…
Nije čudo da se u ljude uvukao strah. Niti je čudno to da su masovno postali antivakseri, protivnici 5G mreže, ili jednostavno - ljubitelji TV rijalitija – pa su tako vlasniku Pinka za jednu noć, jednostavnim slanjem SMS poruka, doneli zaradu od pet i po miliona evra!
I šta sad, odakle krenuti, kako izlečiti Srbiju?
Jedno od objašnjenja našeg velikog sunovrata je slaba obrazovanost i loše imovinsko stanje Vučićevog biračkog tela, gde se za par hiljada dinara obezbeđuje podrška na glasanju, na mitinzima – ili gde se već ukaže potreba. Laki su za održavanje. Ko nema posla, najpre nabroji nekoliko rođaka koji će sigurno glasati za SNS, posao se nađe, i onda kaplje platica – i svi srećni!
Ali, kako je površna ta analiza! Da ne bi Mijata Lakićevića i njegovog teksta o lumpeninteligenciji, zaista bi se čovek lako uljuljkao u uverenju da su u Srbiji za svu ovu propast krivi sirotinja, sendvičari i nepismeni, ili, kako se ranije govorilo – lumpenproleteri.
Međutim, pogledajte gde Lakićević vidi problem: „Pravi problem je nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog naravno, nego i novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca na blagajni uzimaju desetine, pa i stotine hiljada dinara – da bi ćutali.“ Naravno, osim profesora, Mijat u svom tekstu u Peščaniku proziva i državnu upravu, zdravstvo, prosvetu u celini, kulturu… dakle, jednostavnije rečeno, krivci su obrazovani i za srpske prilike dobrostojeći ljudi.
Kad obrazovani ćute - sve postaje moguće. Da se ruši u Hercegovačkoj – i ništa. Da se gradi kafana na Pančićevom vrhu – opet ništa. Gde god da takneš, tamo gde se donose odluke, gde se potpisuju važni dokumenti – inteligencija ćuti, šta god se dešavalo.
Kao što su ćutali i u Tadićevo vreme, kad niko nije smeo da ga prozove da ne može da skraćuje mandat predsednika države, jer krši Ustav. Sa ove distance gledano, šta bi nam se desilo da tada nismo ćutali? Ništa. Kao što nam se ni sada ne bi ništa desilo, samo kad bismo se barem malo promenili, ohrabrili, stegnuli kičmu!
Naravno, ništa se u ovoj zemlji neće promeniti dok ne prorade institucije, Ali, institucije čine ljudi. Naročito inteligencija.
