Đurđa Timotijević o psihološkim posledicama pandemije
Vlast plaši građane više od virusa
Ako neko na čelu države odluči da usred epidemije organizuje izbore i fudbalski derbi, zaista se čini da tu razum nije na vlasti. Ako je tako, šta onda upravlja Srbijom? To me daleko više brine od korone. Za kolektivno mentalno zdravlje je veoma loše da podržavamo vladu koja sistematski radi na tome da se osećamo uplašeno, poniženo, bespomoćno i nebitno
Nema mnogo situacija ili stanja koji sa sobom nose toliko potencijalnih okidača za brigu, strah, anksioznost ili paniku kao što je život za vreme epidemije potencijalno opasnog virusa sa kojim se čovečanstvo susreće prvi put. O virusu korona i bolesti koju izaziva još uvek znamo malo, a ono što znamo jeste da je broj zaraženih veoma veliki, da se virus veoma brzo i lako prenosi, da je klinička slika izrazito varijabilna i po tipu simptoma i po njihovom intenzitetu a da je moguće i asimptomatsko prenošenje. Znamo, takođe, da su testovi za detekciju virusa nedovoljno pouzdani, testovi na antitela još nepouzdaniji, da se većina obolelih izleči, ali da još uvek nema potpuno delotvornog leka i da je pouzdana i bezbedna vakcina još uvek daleko. Drugim rečima, dakle, nepoznato, nepredvidljivo, neizvesno, opasno - idealna podloga za razvijanje brige i straha.
Povoda za brigu i strah je nebrojano mnogo, od brige za egzistenciju i dobrobit nas i naših najbližih, do toga da li će doći do globalne recesije. Situaciju dodatno otežava neizvesnost i potpuna nepredvidljivost toka epidemije, plašimo se koje su sve posledice koje ne možemo da zamislimo i pitamo se dokle će sve ovo da traje i da li će ikada život ponovo postati normalan, odnosno onakav kakvim ga znamo pre epidemije.
Neizvesnost je nekad toliko teško tolerisati da nam se može desiti da potajno razvijamo fantazije da se zarazimo, jer nam se i scenario u kome se razbolimo čini lakšim od strepnje i iščekivanja. Postoje, svakako, individualne razlike u emotivnom reagovanju i ponašanju u ovom kontekstu. Neki od nas uspevaju da budu samo „zdravo zabrinuti“ i uglavnom funkcionalni, neki, međutim, lakše skliznu u katastrofiziranje i preplavljujući strah koji ih parališe. Mnogi, pak, strah od suočavanja sa opasnošću rešavaju tako što ubede sebe da opasnosti nema, verujući da je priča o koroni „naduvana“ i „isfingirana“.
Koji god stil prevladavanja da imamo, teško nam je i savršeno je normalno što nam je teško, za svakog od nas ovo jeste svojevrsna psihološka kriza. I nisu strah i briga jedina neprijatna i teška osećanja sa kojima se u poslednja tri meseca suočavamo više nego inače. Period iza nas prožet je i brojnim gubicima, svi smo, barem privremeno, izgubili ideju života kakvog znamo, slobode kakvu znamo, socijalnih odnosa i kontakata na koje smo navikli, a mnogi među nama su izgubili i mnogo više.
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 9.7.2020.
