Saša Ilić, tekst za Peščanik.net, 30.9.2020.
Govor laureata na dodeli Zlatnog beočuga
Poštovani gosn Ajdačiću, časni Škaljarci i ostala braćo. Beogradske dame i kalemegdanska gospodo. Svi koji me znaju, kažu da u životu znam samo za jedan grad, zove se Beograd. Zahvalan sam što ste prepoznali sve ono što sam mu pružio, a što mu je prethodno Dragan Đilas oduzeo. I da se razumemo, nije ovo priznanje meni već priznanje gradu čije ime znam, al’ ga ne spominjem. Daleko manje nego što ga spominje ili se o njemu tobože brine onaj ocvali Režiser. Mislim, svaka njemu čast na onih nekoliko filmova, doduše ni ne sećam se najbolje njegovih naslova. Ajde, možda Nacionalna klasa. I to jedino zbog fiće. Ali ni taj film ne bi ispao takav da nije bilo Beograda i ljudi koji su se brinuli za njegovo uređenje. Kako tada, tako i sada. Znate, mnogo je lako snimati dobre filmove kada vam neko sredi scenografiju, postavi prvoklasnu kaldrmu, presvuče Skadarsku ulicu, izglanca Pobednika, projektuje gondolu, izgradi spomenike koji nisu neki obični spomenici koji se na filmu i ne primete, nego baš onako izdominiraju, kao što će to biti slučaj sa našim Stefanom Nemanjom. Zamislite sad da taj Režiser uradi rimejk Nacionalne klase ali sa fiatom 500L, pa mi vidimo ovaj grad u potpuno novom svetlu, naravno ne onom koje je Dragan Đilas svojevremeno postavljao duž Bulevara kralja Aleksandra, nego pravom, novogodišnjem. Pa kad podignemo jelku od 83 hiljade – pardon, od 830 evra, što je velika ušteda na gradu, znate – ispred Nemanje i razvučemo svečanu rasvetu, ima da bljesne kao Las Vegas. A ne kao tamo, kod njega na filmu, ispred FDU-a samo ona livada se vidi, ma pustara, nije vam to estetično, nije to filmski. Uzmite jednog Godara na primer, uzmite Šabrola. Takvi su umetnici potrebni srpskoj prestonici, a ne ovi koji se samo žale. Rekao sam ja to njemu i privatno i preko tvitera. A on meni odgovara da diktaturi nisu potrebni filmski umetnici. U redu je, neka misli tako, ja ne mislim tako. Možda i nisu bitni umetnici. Ali kad neko obnovi 531 fasadu da bi Režiser i njemu slični mogli da snimaju svoje balkanske močvare, tajkune i delirijume, onda taj neko očekuje bar elementarnu zahvalnost za doprinos toj nekoj novoj estetici. Pa zar bi Bjela imao onakve kadrove bez doprinosa mog tima za unapređenje fasadne kulture Beograda. Pa, ne bi imao, znate. Ne bi on daleko odmakao od one Jatagan-male koju smo mi, naprednjaci, uz Predsednikovu i Nebojšinu nesebičnu policijsku pomoć, pretvorili u – dobro, ne baš Beverli, ali Igl Hils.
Kaže meni Predsednik, Gorane, čoveče, ne satiri se toliko, ko će hvala da ti kaže. Ali ja ne marim. I evo, danas, šest godina kasnije dočekao sam i to da primim ovu izvanrednu plaketu štampanu na kunstruku, koja krasi i časni dom Mitrovića i toliko drugih kulturnih poslenika. Svako je od njih doprineo da se ovaj grad promeni na bolje. Sada imamo i palme, a imaćemo i banane, gde će lokalni majmuni moći da se relaksiraju, a ne da se grče, kao što bi Karić rekao, na golom betonu ispred Palate pravde. I od sada će sve predizborne kampanje naprednjaka da počinju na tom malom platou ispred Paviljona Cvijete Zuzorić. To je sve deo jednog master plana, kakav Đilas, recimo, nije mogao ni da sanja. Ali ja jesam sanjao, i to baš ovaj grad, baš ovaj potez od Cvijete do Zoološkog vrta. Bio sam tada još gimnazijalac u Kraljevu, zaspao sam na terasi i video sve vas ovde kao što vas danas vidim. I u tom snu mi se objavila vizija Beograda bez hrvatskih naziva ulica što sam odmah po ulasku u SNS postavio kao glavni program za razvoj prestonice. Moj moto je Beograd bez Hrvatske, hoću reći ulice. Bez Zagorja, bez Šenoe, bez Krleže, bez Stanka Vraza. Meni je izuzetno drago da je Predsednik Vučić prepoznao taj moj ingeniozni doprinos promeni lica ovog grada. Još tada sam kao zamenu predložio Blagoja – atentatora na Pavelića, Žrtve u Glini, Jasenovac, Heroje sa Košara i Nad Kraljevom živa vatra seva. Dobro, to je malo poetičniji naziv ulice, zato sam i mislio da ga stavimo umesto Miroslava Krleže, koji je napisao one pesme na budibogsnama kajkavskom i time zadužio možda Đurđevac, ali ne i Beograd. Pa ovde se slušala Lili Marlen, kakav Petrica, kakav Miloduh. Nismo mi pasli travu. A nismo ni Dragan Đilas. Može Krleža ali na Gvozdu, ili kod onog raspalog Kafedžije u emisiji, kao scenografija, da zaseni lažnu elitu. Pa zamislite tu lepotu kada vam se u pasošu nađe nova beogradska adresa: Nad Kraljevom živa vatra seva br. 6, Opština Zvezdara, 11000 Beograd. A vi putujete, recimo, u Hrvatsku. Dobro, sad ne biste mogli i kad biste hteli, jer više nemate čime da otputujete iz Beograda u Zagreb, čemu sam lično doprineo, kada sam pod okriljem vanrednog stanja i uz Predsednikov blagoslov i blagoslov patrijarha Irineja, izdejstvovao obustavu svih saobraćajnih linija prema Hrvatskoj do daljnjeg. Ni voz, ni autobus, ni avion – čista situacija. Mogu da putuju samo izdajnici svojim kolima na more, kakvih je ovog leta bilo tušt i tma. Kao onaj Kafedžija koji se odmarao u Rovinju i opanjkavao Predsednika i mene preko tvitera. Pa ukinućemo mi i prelaz automobilima preko granice s Hrvatskom. Uostalom, taj moj napor je ovaj žiri i prepoznao kada je odlučivao o tome kome će pripasti Zlatni beočug ove godine.
Dragi gosn Ajdačiću, poštovane beogradske dame, kalemegdanska gospodo! Vi se sigurno pitate je li teško biti Goran Vesić. Mogu vam reći, sa ovog mesta, sa ovog kamena grada Beograda, daleko je lakše biti tajkun Đilas koji je samo izvlačio iz ovog grada, dok biti Vesić pre svega znači investirati u kulturu, u jezik, u stihove, u spomenike. Spremamo sad kolosalni spomenik jednom našem vladaru iz novije povesti, neću još da vam otkrijem o kome se radi, koji će se videti sa Meseca. Dakle, kada naše turističke agencije budu otpremile prve putnike na korona-free svemirske destinacije, oni će moći da vide tri stvari na Zemlji: Amazon, Kineski zid i taj Spomenik našeg vladara. Tada će biti ponosni na svoj grad i ovu vlast koja im je to omogućila. Za poslednjih šest godina, tim kome i sam pripadam, uradio je mnogo više od naših prethodnika, naročito od Đilasa, da se taj osećaj ponosa drastično poveća. Kod nas sve mora da bude veliko, znate, jer to je mera naše politike. Zato hvala Kulturno-prosvetnoj zajednici Beograda koja je tu veličinu prepoznala i prihvatila. Hvala i onim članovima žirija koji su zbog nje istupili i time oslobodili mesta našim ljudima kojima veličina i lepota ne smetaju, koji će umeti svojski da zalegnu za ovaj grad. Za moj Beograd.
