Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Niko nije mogao ništa vladici Pahomiju, episkopu vranjskom: ni sudovi, ni crkva ni svi sveci. Pa ni svevišnji u čijem hramu služi i bavi se svetovnim tajnama kao visoki božiji namesnik evo već 30 godina.
Značajno je i ostaje u pamćenju prisustvo tog vladike punog životne radosti. Bude u tihovanju jedno vreme, ćuti i traje u odajama hrama i širi pravoslavlje po Vranju, okolini i svuda gde ga naum odvede. A onda se pojavi u punom sjaju, činodejstvujući božijoj senci u ovozemaljskom životu. I to taman kad se moglo pomisliti da se dodatno zamonašio u pokajanju i inočkom asketizmu.
On je superstar Srpske pravoslavne crkve, sačinjene od bezgešnog sveštenstva i skromnog monaškog reda. Pahomije, međutim nikada nije podvrgnut internom egzorcizmu, odnosno postupku izbacivanja nečastivog iz njegovog tela i uma. Takav posao bi imala da završi nekakva unutrašnja kontrola crkve, ali eto, nije se stiglo, niti je crkveno rukovodstvo našlo bilo kakvo sagrešenje kod raba i sluge gospodnjeg Pahomija.
U svojim najboljim isposničkim godinama, Pahomije je optužen da je u prostorijama Eparhije vranjske, (1999.-2002.) seksualno zlostavljao dečake. Detalji nisu preterano zgodni za prepričavanje, ali je i pored dokaza i svedočenja zlostavljanih, vladika oslobođen optužbi zbog „zastarevanja predmeta“.
Predmet je zastareo ali vladika nije, pa su se u prigodnim odajama izgleda odvijale scene svetog nasilništva pod navalom episkopske neobuzdane čulnosti. U martu 2013.
Osnovno javno ružilaštvo je pokrenulo istragu protiv njega, jer ga je magicioner eparhije optužio za napastvovanje koje se desilo 2003. (prema Danasu od utorka 30. januara ove godine). Ubrzo je tužilaštvo iz svojih razloga odustalo od pokretanja krivičnog postupka protiv episkopa.
Bilo je to vreme usiljene bliskosti države i crkve, obnova ljubavi posle decenija uzdržavanja. Država je zapustila svoju sekularnost, a sveštenstvo se, tragajući za dodatnim blagostanjem, rado usklađivalo sa interesima političkih klika. Pahomije je postao činilac nastranog sklada. Valjalo je sačuvati njegovu nevinost, ma koliko ta reč uvezana sa njim zvučala bogohulno. Ako bi se gadosti ispod crkvenih svodova otvoreno stavile na uvid svetosavskoj javnosti, možda ne bi bilo kraja spoznaji o ljudskim slabostima onih koji tvrde da ih nemaju, ili pomažu pastvi da ih se reši.
Sudovi su čuvali vladike i niže sveštenstvo daleko od javnog uvida u sagrešenja, ignorušući analogiju sa skandalima u katoličkoj crkvi. Vatikan se otvoreno sreo sa pandemijom zlostavljanja dece (više desetina hiljada) od strane časnih popova. Priznali su metastazu, ali leka još nema.
SPC je ignorisala sva zagađenja, pa i mogućnost da se tako nešto uopšte dogodi. Ekstremna desnica je iz svog homofobičnog garda nasilno sputavala nagoveštaje da bi se moglo istinski krenuti tragom Pahomija i njegove pohotne sabraće. Usred afere 2002. predsednik tadašnje SR Jugoslavije Vojislav Koštunica se sretao sa njim i „zadržao se u srdačnom razgovoru.“
Podrška političke vlasti Pahomiju, uz snažnu ordensku simboliku postala je glasna i javna. U junu 2021. u Prohoru Pčinjskom, Pahomije je okačio o vrat A. Vučiću orden Eparhije vranjske – Prepodobni Prohor Pčinjski. Patrijarh Porfirije prisutan.
Godinu dana kasnije, A.Vučić odlikuje manastir Prohor Pčinjski, tojest episkopa vranjskog, Sretenjskim ordenom prvog stepena.
A onda je Pahomije udelio prigodna odlikovanja Selakoviću i Gašiću povodom njihovih važnih bogougodnih dela. Time je potvrđena crkveno-svetovna lozinka A. Vučića, koji kaže „da je najbolje kad država i crkva zajedno rastu.“ To je zaista krupna nesuvislost u poimanju odnosa države i crkve, verskih osećanja i građanskih sloboda. Zajedničko odrastanje u ovom slučaju je totalitarni proglas, sa samo jednim gospodarom u vladavini i veri, ako je ovde o veri reč.
Da je upravo Pahomije sa svojim nastranim rodoslovom stub takvog zajedničkog napretka, možda svedoči nedavna poseta A.Vučića manastiru svetog velikomučenika Pantelejmona u selu Lepčince kod Vranja. Tu je svratio putujući na Svetosavsku akademiju koja je održana u Severnoj Makedoniji. Dočekao ga je vladika Pahomije, sa svim počastima namenjenim svetovnom gospodaru i zaštitniku Crkve.
U tom prilično nastranom lokalnom svetom trojstvu – otac i sveti duh, neizbežan je susret sa fenomenom bludnog sina. Podela tog svojstva između episkopa i feudalca ne može da bude precizna, niti otklonjena kao okvir za druženje pod svodom velikomučeničkog manastira Sv. Pantelejmona.
Ima li još pod tim svodovima mučenika koji ćute o svojim patnjama, ostaje sveta duhovna tajna. Zlostavljanje je postalo opšti nasilni pokret začet u vrhu vlasti, kao ostvarenje nesputane pornografske filozofije vladanja. U tom ambijentu prirodno je da Pahomije bude ikona.
Ako je nasilnik vođen nekim čudom došao u Lepčince da se pokaje, našao je sebi dostojnog ispovednika. Njihov susret tiče se večnog mita o isterivanju nečastivog, kao teškom obredu čišćenja duše. Nije bilo moguće znati ko je iz koga jurio Lucifera, ako su obojica toliko dobro usklađena sa njim.
